|
Појам цивилног друштва изведен је из синтагме societas civilis, латинског пријевода грчког појма кониониа политике.1 За ову прилику издвојит ћемо објашњења цивилног друштва домаћих социолога. Према Салиху Фочи „Цивилно друштво је онај систем у коме постоје законом уређени односи и права грађана, у којем систем власти и владајући поредак имају циљ да обезбиједе предувјет за слободу, једнакост, праведност њених грађана, а грађани властима својом слободном вољом и у демократском амбијенту и конкуренцији програма, странака и личности дају легитимитет изборима“.2 Као основе цивилног друштва Фочо наводи ограничење моћи и посредништва државе у контроли индивидуалних и грађанских права и иницијатива, као и постојање слобода у удруживању и исказивању интереса и потреба грађана. Позивајући се на Ернста Гелнера, који каже да се грађанским друштвом сматра онај скуп различитих невладиних институција довољно јаких да буду протутежа држави, Есад Згодић сматра да „Кључна улога грађанских асоцијација у грађанском друштву и демократској држави јесте изражавање грађанских захтјева, њихових жеља и потреба, с циљем да постану дио политичких захтјева и да уђу у процедуре политичког одлучивања у институцијама власти“.3 Сложит ћемо се да оно што свако од модерних објашњења синтагме цивилног друштва подразумијева је одговарајуће дјеловање грађана и релативна аутономија у јавној сфери у односу на државу, али у ограниченим оквирима које поставља закон, у којима могу изразити своје интересе, идеје и приоритете.
Овдје би се требала истаћи и значајна улога медија као простора за изношење захтјева и интереса грађана према држави и као простора на којем се тражи одговорност од представника власти према онима који су их изабрали. Медији требају препознати сваки активизам грађанског друштва и афирмисати га уз истовремено праћење ефикасности, транспарентности и одговорности рада државног апарата.
Грађанин
Овдје је потребно објаснити неке социјално-психолошке аспекте успоставе цивилног друштва у Босни и Херцеговини, као врло битне фазе процеса демократске транзиције. Кључни фактор функционирања цивилног друштва, поред законске регулативе и институција, је грађанин као политичка особа са својим системом вриједности, ставовима, мишљењем. Како изгледа просјечан босанскохерцеговачки зоон политикон, грађанин, на индивидуалном и на колективном нивоу, сам, у маси, ко су му узори и какав је његов систем вриједности? Личност схватамо као цјелокупну менталну организацију људског бића која обухвата сваку фазу људског карактера и сваки став изграђен у току живота4, али и као резултат укупних друштвених збивања, читаве повијести и повијесног насљеђа, и конкретног положаја појединца у друштву те непосредног окружења у којему се појединац социјализира5. Оно што босанскохерцеговачког грађанина највише карактеризира, у тренутним друштвено-политичким односима и економској ситуацији, је неразвијеност грађанске политичке културе која је еквивалентна тренутном укупном стању цивилног друштва. Или, боље рећи, он је грађанин без есенцијалне супстанце, недовршен зоон политикон, који још увијек није свјестан да је он носилац суверенитета, аутономни појединац којем припада политички субјективитет и да он исказује своју вољу на изборима, бира и својим гласом одређује ко ће владати – у име њега.
У Босни и Херцеговини грађане одликује висок степен пасивности према политичкој ситуацији, што свакако не иде у прилог привођења крају посљедње фазе транзицијског процеса, формирања стварне демократије и цивилног друштва. Како сагледавати слаб одзив грађана на локалним и опћим изборима? Стање друштвене свијести о правима грађана и могућности учешћа у друштвено-политичким процесима изградње либерално демократског друштва на ниском је нивоу. Да ли онда уопће очекивати отворено друштво које можемо имати само кад покажете спремност да се за њега борите, како тврди Карл Попер (: Popper). Надати се да ће се у предстојећем периоду појавити политичка зрелост, те да ће у ближој будућности доћи до јачег развоја мисли о цивилном друштву и потврђивању грађанина, што ће омогућити стварање плоднијег тла за континуиран развој демократско-либералних процеса чији се значај огледа у афирмацији грађанина као субјекта. Као једна од одлика грађана Босне и Херцеговине јавља се и пасивност у политичким процесима, поготову на изборима гдје је одзив све мањи од избора до избора. Нарочито је то изражено код популације младих, што је резултат многих фактора. Наравно, разлози политичке (не)активности грађана овдје и у западним земљама не могу се поредити. Грађанин на западу није толико заинтересиран за гласање на изборима јер је престао да трага за слободом и јер живи у одговарајућем стандарду. Херберт Маркузе (: Marcuse) би рекао: „Кад расте животни стандард, чини се да је неслагање с постојећим друштвеним системом друштвено некорисно. Зар у име апстрактних идеја слободе одбацити државу просперитета?!“.
Међутим, опасност неуспостављања или нефункционирања цивилног друштва, партиципативне политичке културе и припадајуће демократске формалне структуре мишљења је многострука. На основном нивоу, без њих демократија не функционира како треба, и може се дегенерисати у неки тоталитарни (или у најбољем случају аутократски) облик уређења државе. Данас опасност успостави цивилног друштва и његовом функционисању као и демократским вриједностима не пријети само од одређених државних и политичких структура, већ се она јавља и унутар самог цивилног друштва. Карл Попер (: Popper) такођер тврди да „Ако је једно друштво отворено, оно мора бити спремно да има непријатеље“.6 Потврду овом ставу можемо наћи и у конкретним примјерима постојања удружења као што су Равногорски четнички покрет, који гаји традицију фашистичких елемената и великодржавних пројеката из Другог свјетског рата и протекле агресије на Босну и Херцеговину. Такођер, у абнормалне елементе се убраја и примјер удружења Останак, а ријеч је о организацији која промовише етничку одвојеност и цементирање тренутне демографске слике у земљи настале као резултат геноцида и прогона становништва.
Грађанско образовање
Поред породице, у формирању назора о друштву код грађана, највећи утицај има систем образовања, као институционални облик политичке социјализације коју дефинирамо као процес у којем индивидуа формира политичке ставове и вриједности, те постаје свјесна политичких чињеница. Тачније речено, школа је мјесто гдје ће појединац стећи прва сазнања о томе шта је држава, шта је друштво, каква је улога грађана у политичким процесима и мјесто гдје ће стећи увид у систем политичких вриједности. Образовна институција је један од основних медија политичке социјализације будућег грађанина. Ту се јавља питање грађанског образовања као образовања о самоуправи и активном укључивању грађана у политичке процесе и као елемента који ће појединца у процесу политичког сазријевања формирати као функционалног грађанина цивилног демократског друштва. Грађанско образовање присутно је у систему образовања у Босни и Херцеговини на свим нивоима (у основном, средњем и високом школском образовању) под разним називима као што су основи демократије, грађанско образовање итд. Посебан проблем је кадар који изводи наставу из тих предмета. Треба бити свјестан да је грађанско образовање веома битно у очувању демократије и начела цивилног друштва. Не смијемо бити превише сигурни у робусност демократије и њене дугорочне виталности и одрживости. Маргарет Штиман (: Stimmann) Брансон, позивајући се на Токвила (: Tocqueville-a) истиче како свака нова генерација представља нови народ који мора стећи знања, научити се вјештинама и развити диспозиције или ставове приватног и јавног карактера које потпомажу уставну демократију, додајући да демократија није машина која ће сама радити, него је свака генерација мора сама репродуцирати.7 Стога, значај грађанског образовања не може се доводити у питање, јер су његов резултат информисани грађани, грађани са знањем, спремни да партиципирају у успостави цивилног друштва, свјесни одговорности или кратко речено способни за демократију.
Невладин сектор у Босни и Херцеговини и његов потенцијал
Кроз хисторију у Босни и Херцеговини могуће је препознати низ различитих врста невладиних организација: од оних малих, у смислу броја запослених и њиховог буџета, преко одрживих до великих фондација. Њихове активности се крећу од филантропије и хуманитарног рада до културног, научног рада итд. Извори финансирања такођер се разликују. Неке од невладиних организација финансирају власти на свим нивоима, од опћине преко кантона до ентитета (ријеч је углавном о удружењима ратних и војних инвалида, ветерана и удружењима чланова породица погинулих), а неке финансирају сами оснивачи, при чему се углавном мисли на фондације. Дио њих преживљава захваљујући чланарини, а велики дио спонзорирају међународне организације, стране невладине организације и владе. Заједничка карактеристика за све невладине организације је да служе одређеном друштвеном вишем (понекад и политичком) циљу.
Рад удружења грађана у Босни и Херцеговини прије 1992. године био је разнолик. Није могуће рећи са прецизношћу када је основано прво удружење грађана, али се може потврдити да су већ у вријеме Аустро-Угарске управе у нашој земљи постојали различити облици грађанских удружења непрофитног карактера. Ове организације су се углавном бавиле ширењем писмености, образовањем, питањем религије, али и ширењем националне свијести. Етнички оријентисане организације постале су водеће у етничким покретима у Босни и Херцеговини. Неке од њих су дјеловале дезинтегративно и биле су инструментализиране у великодржавним пројектима сусједних земаља. Важност и моћ грађанских организација често се злоупотребљавала, што се може и данас видјети у недемократским друштвима. У вријеме социјалистичко-комунистичког режима грађанске организације су чиниле удружења из различитих поља јавног и друштвеног живота, као што су синдикати, омладинске организације, извиђачи, спортска друштва, удружења пензионера, ловаца итд. Држава је у то вријеме укључивала грађанско друштво у себи и формирала његово дјеловање. Основна карактеристика удружења грађана из тог периода је да су била функционална у смислу рјешавања одређених друштвених питања, те да су служила као средство политичке контроле. Организације које су биле повезане са вјерским заједницама су на самом почетку забрањене, али многе друге организације које су дјеловале на локалном нивоу су сматране безопасним за систем, као што су горани, чувари околиша итд. Међутим, неки аналитичари сматрају да комунистички период није представљао црну рупу за непрофитни сектор. Његов кључни проблем био је овисност, односно контрола од стране државе тј. партије. Према Паул Стубсу (: Stubbs-u) комплексност цивилног друштва у цјелини у социјализму и његове разлике у систему бивше Југославије и других сличних режима није довољно истражено подручје и оставља простор за подробнију анализу.8 Ипак, елементи модерног цивилног друштва које заузима простор између државе, тржишта и породице, базирано на добровољном окупљању грађана око одређеног интереса, везано је за новије вријеме. Након првих вишестраначких избора 1990. године, хуманитарне асоцијације Мерхамет, Каритас, Добротвор, Ла беневоленција обнављају свој рад. Међутим, агресија на Босну и Херцеговину, геноцид и хуманитарна катастрофа на крају XX стољећа спријечили су и даљи развој невладиног сектора.
Док је у другим земљама Југоисточне Европе (у овом периоду) разлог формирања невладиних организација била промјена политичког система и идеологије, те уклањање законских и политичких препрека, у Босни и Херцеговини тај процес се одвијао у ратном стању као одговор на потребе грађана. Ратна разарања и посљератна обнова одлучујуће су оријентисале циљеве, врсту и садржај мисија многих организација. Око 30 % помоћи за Босну и Херцеговину трошиле су УН агенције и међународне невладине организације, те је стога формирање локалног невладиног сектора био главни задатак.9 Он још увијек има малу, али веома значајну улогу и у овом тренутку је на ниском развојном нивоу и нивоу одрживости, економски слаб и већином овисан о страним донаторима. Један дио цивилног друштва оличен у невладине организације је настао као аутентична природна еманација хуманитарних, а након агресије и унутрашњих развојних потреба друштва. Други дио тих организација је резултат настојања одређених унутрашњих и спољних фактора да се промијени унутрашњи однос снага, токови развоја и политике из различитих домена друштвеног живота. Рат је оставио трага на све дијелове друштва, па тако ни невладин сектор није изузетак. До сада је локални невладин сектор прошао кроз више фаза. Током рата активно је партиципирао у хуманитарним питањима, а након рата у психо-социјалној помоћи, питањима младих и жена и као мали партнер међународним навладиним организацијама и агенцијама у процесу реконструкције. Међутим, већу улогу биљежи након рата у промоцији цивилног друштва и људских права и развоју демократије гдје изражава можда и највећи потенцијал.
Било би претјерано и некоректно говорити о непостојању или замирању цивилног друштва у Босни и Херцеговини и гашењу могућности за његов даљи развој, али, ако би се мјерили резултати развоја асоцијација цивилног друштва, мора се рећи да су томе велику одговорност имале међународне невладине организације чија је мисија, на основу које су добиле огромне своте новца, била помоћ у изградњи локалних невладиних организација, које би наспустили у критичном моменту прије него постану самоодрживе. Стиче се дојам да су те обуке домаћег особља од страних колега биле сврха саме себи и зарада великог новца на лахак начин, прије него стварање успјешне самоодрживе локалне организације. Неки на ову тему гледају са екстремне тачке гледишта и тврде да су интервенције међународних агенција имале намјеру да произведу посебне облике колонизације, а не партнерства са локалним организацијама.10 Ако су резултати развоја асоцијација цивилног друштва у Босни и Херцеговини скромни, требало би очекивати да се они у наредном периоду поправе, што ће зависити од многих околности. Највећи резултати су постигнути у већим градовима Сарајеву, Мостару, Тузли, Зеници гдје су домаће невладине организације знале искористити обуку, од страних колега, у вези са пројектним планирањем, писањем апликација, стратешким планирањем, компјутерским вјештинама и финансијским менаџментом. Наравно та обука даје добре предиспозиције, али није довољна да гарантира одрживост, те се од невладиних организација очекује да гаје и развијају културу учења, базирану на сталном процесу критичке самоанализе и прикупљају информације стичући практично и теоретско знање у сталним промјенама.
Такођер, треба имати на уму чињеницу да су неке средине захваљујући активностима које су у већој мјери инициране утицајем или ангажовањем удружења и организација цивилног друштва, попут оних у подручјима образовања, социјалне и здравствене политике, запошљавања, бројних професија или екологије, имале веће успјехе у решавању проблема него средине у којима таквих видова активности није било или су они били знатно слабији.
Број невладиних организација у земљи тешко је процијенити, а процјене говоре да у БиХ постоји око 5 000 невладиних организација, гдје ради скоро 25 000 људи. Многе од њих суочене су са финансијским проблемима, слабим организацијским капацитетима, слабом међусобном сарадњом и што је можда најважније слабом конструктивном сарадњом са државом. Невладине организације, поготову оне из руралних дијелова, су нестале или се само воде на папиру, што не изненађује ако имамо у виду да су биле овисне о међународним финансијским изворима који су се у само 1999. године смањили за 50%. Међународна финансијска подршка у будуће ће наставити оштро да се смањује, тако да је будућност многих невладиних организација непредвидива, нарочито оних суочених са недостатком информација, географском изолираношћу и са недовољно обученим особљем за припрему апликација код међународних фондова. Дешава се и то да и када постоји финансирање домаћих организација из страних извора онда то финансирање није увијек и свугдје сразмјерно потребама демократске функционалне асоцијативности и развоја друштва. Ипак, велико олакшање за праћење развоја организација цивилног друштва као и дефинисање њиховог тачног броја представља потписивање Меморандума о успостави заједничког регистра свих удружења и фондација које су регистроване и дјелују у Босни и Херцеговини, а којег су потписали Вијеће министара БиХ, владе ентитета и влада Брчко дистрикта. Досадашњим прописима било је дефинисано да фондације и удружења могу бити регистровани на више мјеста и код више нивоа власти, те је због тога било веома тешко казати колико је организација које дјелују у земљи, гдје су лоциране и који им је дјелокруг активности.
Кључни аспект у предстојећем периоду, чини се, требао би да буде бољи однос и сарадња локалног невладиног сектора са органима власти, односно државом, и институционализација тог односа кроз креирање одређеног споразума, који би уредио будућу сарадњу између ова два сектор у рјешавању потреба грађана, а чиме би се потврдила битна улога невладиних организација у земљи. Ова идеја није ништа ново и о њој се говори већ извјесно вријеме само што никад није довољно интензивирана. Важно је напоменути да се могу користити искуства са потписивањем једног оваквог споразума у Хрватској и Естонији, а поготову оног у Великој Британији који је обиљежио и отворио нове перспективе за невладин сектор и нагласио значај партнерства са трећим сектором у савременој демократији.11 Владин сектор још увијек изражава неповјерење према невладиним организацијама у много случајева, али одређене грешке за неуспјех формирања одговорнијег партнерства између ова два сектора припадају и невладином дијелу. Истина је и то да политичари не разумију довољно улогу трећег сектора у друштву и сумњичави су сматрајући га субверзивним политичким елементом, док га остали грађани сматрају као лахак начин приступа страним фондовима. Уколико држава заиста схвата невладине организације као основу за развој демократских начела и као битан фактор у развоју друштва у различитим подручјима социјалног, економског, културног и политичког живота, онда, без сумње, држава има доброг партнера у оваквој сарадњи. Држава често није у могућности одговорити на све потребе грађана и понудити ефикасну и квалитетну услугу, нарочито социјалној категорији становништва. Невладине организације могућност сарадње виде у неколико области у којима би могле испољити свој конструкцијски потенцијал. То су: помоћ повратницима (заштита људских- имовинских права, социјализација, запошљавање), заштита околиша (развој еко-туризма, контрола животног простора, ангажовање јавности у процесу доношења одлука битних за околиш), здравствена заштита (превенција ХИВ-а, помоћ старима и инвалидима и особама које живе саме), очување културног наслијеђа (подршка непрофесионалним културним активностима, очување културних споменика и различитости традиција, подршка креативним капацитетима у умјетности), припреме за процес европских интеграција (приступ подршци финансираној од ЕУ), развој спорта, заштита права националних мањина, брига о проблематичним групама популације (превенција од дроге и криминала), заштита потрошача. Такођер сарадњу је могуће остварити и у реформи образовног система, реформи државне администрације, током изборних процеса и у борби против корупције и криминала. А који је интерес државе у свему томе и који су аргументи за ангажовање невладиног сектор у овим пословима? Довољно је навести да, барем када је ријеч о озбиљнијим домаћим невладиним организацијама, имају стручно особље, мању администрацију и функционалније користе средства, а поред тога цијена рада је смањена с обзиром да велики број људи у активностима невладиних организација волонтира.
Свакако да при формирању таквог споразума, који би представљао нову круцијалну фазу у демократском развоју земље и постизању комплементарности активности два сектора у бризи за грађанина, због своје важности, треба укључити све стручњаке из различитих друштвених области, ширу академску заједницу, односно универзитет као генератор напредних идеја.
____________________
1 Лексикон темељних појмова политике, Абецеда демокрације, Фонд отворено друштво Босне и Херцеговине, Сарајево, 1994., стр. 109.
2 Салих Фочо, Локална демократија у цивилном друштву, објављено у Цивилно друштво и демократија, Центар за промоцију цивилног друштво, Сарајево, 2001., стр. 72.
3 Есад Згодић, Цивилно друштво и демократска држава, објављено у Цивилно друштво и локална демократија, Центар за промоцију цивилног друштва, Сарајево, 2001., стр. 13.
4 Гордон Олпорт, Склоп и развој личности, Катарина, Бугојно, 2001., стр. 25 (дефиниција према H.C. Warren and L. Carmichael – Elements of human psychology).
5 Иван Шибер, Основе политичке психологије, Политичка култура, Загреб, 1998., стр. 127.
6 Карл Р. Попер (: Popper), Отворено друштво и његови непријатељи, Правни центар, Фонд отворено друштво, Сарајево, 1998.
7 Маргарет Штиман (: Stimman) Брансон, Улога грађанског образовања, Центар за грађанско образовање, Calabasas California, 1998, стр. 3.
8 Paul Stubbs, Partnership or Colonisation?: The Relationship between International agencies and Local Non- Governmental Organisations in Bosnia-Herzegovina, објављено у Civil Society, NGOs and Global Governance, GASPP Occasional Papers No 7/2000, стр. 23.
9 Жарко Папић, Међународне хуманитарне активности и цивилно друштво, ВКБИ, Сарајево, 1997., стр. 24.
10 Паул Стубс (: Stubbs), стр. 24.
11 Даимар Лиив, Споразум- програм о сарадњи владе и невладиних организација, Центар за промоцију цивилног друштва, Сарајево, 2001., стр. 5 (Original title: Materials on Compact/Programs of Cooperation between Governments and NGOs).
|