Мајчин благослов
Вријеме загрлила
Немир свој
Свој кућни праг
Велики камен
Ко бријег
Никад у туђини
Сину ТИ
Сину МИ
Не земетни
Траг
(из збирке пјесама Зашто моја смрт спава пјесника М. Елезовића)
Добих књиге на дар. Од пријатеља. Његове. Узех да их прелистам и остах прикована за њих пуна два и пол сата, јер то нису књиге за прелиставање. И пустих сузу. И уздахнух. И заплаках, тихо и у себи. Па, иако заплаках не могу рећи да су књиге тужне. Та би ријеч била и плитка и површна. Оно што прочитах и што осјетих, што ме је прожело и уздрмало је много више од туге и не знам која је права ријеч за то. Постоји ли уопће ријеч којом бих изразила оно што сам читала и читала док ми се утроба тресла од немира а мисли ковитлале у бунилу дуго затомљених мисли и осјећаја. Бол? Патња? Јад?
Трагедија. Свијест и помрачење ума. Инстинкт. Искон. Трајање Смрт. Инат. Ускрснуће. Опрост. Борба. Опстанак. Упорност. Сјећање. Немоћ. Жеља. Љубав. Живот. Једно по једно и све заједно и све одједном прође кроз мене као ураган да се, затворивши књиге, осјетих слаба и исцрпљена и заштитих лице рукама… Требала ми је чаша воде и суза да дођем к себи и да криком и јецајима избацим из себе тегобу, голему тегобу. Тада, у том тренутку помислих на оне јаднике који срца и суза немају да си олакшају душу, па или да се покају или да подијеле људски оно људско.
Ово нису књиге тамо неког углађеног Еуропљанина који долази на ове просторе да би смирено и сасвим одсутно, у гуменим рукавицама и пластичном заштитном одијелу с кацигом или шеширом на глави, свеједно, пун гађења и презира прошетао разрушеним улицама и душама, након што су гранате престале падати, а снајперска гнијезда прочешљана и очишћена, прочепркао по рушевинама, по згариштима, по костима и костурима, по утробама и интими преживјелих, а онда отишао у ту углађену Еуропу, на угланцани и самозадовољни Запад и написао и објавио књигу о ИСТИНИ, (и на њој добро зарадио, јер је такво штиво тамо врло питко), анализирајући разлоге, узроке и посљедице једнога безумља, цртајући карте с којекаквим црвеним, плавим, зеленим, сивим и ружичастим границама и зонама као да црта границе и зоне сафари паркова означавајући докле посјетитељи могу ићи и бити сигурни, гдје требају пратњу заштитара и гдје никако није препоручљиво ићи.
Не, ове двије књиге дефинитивно нису само папир исписан ријечима. Оне су окамењено свједочанство о величини људске душе показујући колико та душа може бити дубока и широка да прими ударце кочева, ране метка и ножа и да при томе ипак остане душа.
|