Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 194 (105 - нова серија)

Година XXXI јануар/сијечањ 2006.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Клара Полак-Пољаревић
Повратак Горчина

Мухамед Елезовић: Зашто моја смрт спава

Мајчин благослов

Вријеме загрлила
Немир свој
Свој кућни праг
Велики камен
Ко бријег
Никад у туђини
Сину ТИ
Сину МИ
Не земетни
Траг

(из збирке пјесама Зашто моја смрт спава пјесника М. Елезовића)

Добих књиге на дар. Од пријатеља. Његове. Узех да их прелистам и остах прикована за њих пуна два и пол сата, јер то нису књиге за прелиставање. И пустих сузу. И уздахнух. И заплаках, тихо и у себи. Па, иако заплаках не могу рећи да су књиге тужне. Та би ријеч била и плитка и површна. Оно што прочитах и што осјетих, што ме је прожело и уздрмало је много више од туге и не знам која је права ријеч за то. Постоји ли уопће ријеч којом бих изразила оно што сам читала и читала док ми се утроба тресла од немира а мисли ковитлале у бунилу дуго затомљених мисли и осјећаја. Бол? Патња? Јад?

Трагедија. Свијест и помрачење ума. Инстинкт. Искон. Трајање Смрт. Инат. Ускрснуће. Опрост. Борба. Опстанак. Упорност. Сјећање. Немоћ. Жеља. Љубав. Живот. Једно по једно и све заједно и све одједном прође кроз мене као ураган да се, затворивши књиге, осјетих слаба и исцрпљена и заштитих лице рукама… Требала ми је чаша воде и суза да дођем к себи и да криком и јецајима избацим из себе тегобу, голему тегобу. Тада, у том тренутку помислих на оне јаднике који срца и суза немају да си олакшају душу, па или да се покају или да подијеле људски оно људско.

Ово нису књиге тамо неког углађеног Еуропљанина који долази на ове просторе да би смирено и сасвим одсутно, у гуменим рукавицама и пластичном заштитном одијелу с кацигом или шеширом на глави, свеједно, пун гађења и презира прошетао разрушеним улицама и душама, након што су гранате престале падати, а снајперска гнијезда прочешљана и очишћена, прочепркао по рушевинама, по згариштима, по костима и костурима, по утробама и интими преживјелих, а онда отишао у ту углађену Еуропу, на угланцани и самозадовољни Запад и написао и објавио књигу о ИСТИНИ, (и на њој добро зарадио, јер је такво штиво тамо врло питко), анализирајући разлоге, узроке и посљедице једнога безумља, цртајући карте с којекаквим црвеним, плавим, зеленим, сивим и ружичастим границама и зонама као да црта границе и зоне сафари паркова означавајући докле посјетитељи могу ићи и бити сигурни, гдје требају пратњу заштитара и гдје никако није препоручљиво ићи.

Не, ове двије књиге дефинитивно нису само папир исписан ријечима. Оне су окамењено свједочанство о величини људске душе показујући колико та душа може бити дубока и широка да прими ударце кочева, ране метка и ножа и да при томе ипак остане душа.

Мост Саре Кашиковић (Столац)

Мост Саре Кашиковић (Столац)

Говорим о књигама столачког и босанскохерцеговачког пјесника Мухамеда Хаме Елезовића: Берач камених цвјетова и Зашто моја смрт спава, објављене у едицији Рондо 1996. и 2003. године.

Само је још једна књига изазвала у мени сличну реакцију, толико снажну да сам са сваком прочитаном страницом постајала све немоћнија од патње и све луда од бола који су се претакали у мене као инфузија која или лијечи и оживљава или убија. То је књига Молила сам их да ме убију.

И након свега, питам се требају ли нам уопће такве књиге, али прије него што то питање у мени и нађе упориште, одмах налазим и одговор и то потврдни – ДА. Требају нам и то најмање из два разлога.

Прво ДА односи се на нужност свједочења истине. Нужно је константно истицати разлику између добра и зла, правде и кривде, истине и неистине како за генерације које то знају, али су се удобношћу живота успавале, па не хају, тако и за генерације оних који стасају, па не знају. То су опће људске категорије, бит и смисао Живота. Нужно је спознати дубину патње праведника али и његову величину да се не освећује и не мрзи, што га и чини праведником. Нужно је спознати његову снагу да се попут феникса издигне изнад својих затирача, изнад својих слабости, изнад самога себе и претвори бијело свјетло смрти које га је омамило и скоро одвело у мрак, у боје и шароликост живота којему се вратио тихо и без буке. То је оно моје друго Да., јер су овакве књиге, ма колико тешке, готово морбидне, али искрене и потребне њиховим творцима којима су оне одушак или чак терапија. Оне су морале бити написане да би писац избацио из себе терет патње и подијелио га с читатељима који су спремни дио тог терета преузети на своја леђа. Да није тако ни човјека ни пјесника не би било. Уосталом, у својој пјесми НЕМИРИ сам пјесник каже:

Од немира
Прашњаве ми боре
А од суза
Дубоко је море
Велико
Бескрајно море
Што ми се отворило.

(Берач камених цвјетова, стр. 15)

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2006-02-20

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска