|
Дневник недужног
Зима 1992.
17.
за пригнути се и примити ријечи
које у свом срцу и на француском
језику упутих Господину који одозго
нагиње се да би саслушао моје будалаштине
кад сам порастао наставих на црквеним
клецалима нудити оба своја кољена
на недјељној миси склапах своје руке да бих упутио
своје молитве Исусу или Дјевици
„код нас“ свим својим срцем ја пјевах
„будите краљица“
18.
чак и послије кад имах длака на бради
ја склапах руке и пружах језик
за примити свету причест
под увјетом да сам се покајао
над својим гријесима би ми веома нелагодно
ох! ја се стидјех жудњи тијела
и жељех оне чија грижња
не изједа душу кад су жудње
тјелесне које ми дају велики усхит
али да се не усуђујем никад суосјећати
19.
тако ја врло рано уђох у доб
не губећи изглед младог дјевца
који чуваше у сред лица
јасни поглед дјетета у зипци
од Вилијама Блејка примих печат
дефинитивно нераспадив и хтједох
препородити сваки дан ватром
радости коју њежно дјетињство прогласи
иди тијело моје иди играти с очима
тијела али ти душо моја буди пламен
20.
ледене студи које бјесњеше овдје
учинише ноћи цвокотаве тада
кад јутро најзад забијели
са својим сјајем небо учини се да
ми изиђосмо из једног студеног саркофага
да ми измакосмо једном гробу од леда
нос је зачепљен кожа је испуцала
због напада мраза
ми стависмо велике подстављене огртаче
да бисмо сишли и појели своје обједе
21.
бацамо се на воће на крух
испијамо каву из великих шалица
жвачемо нездрави сир
мажемо велике намазе масног
сланог маслаца пршута загађује
својим лошим лојем наше укрућене
руке мало по мало осјећамо болест
смањивати у нашим челима пуним слине
крв подгријава наше жућкасте вене
толико да најзад напуштамо своје тужне тикве
22.
а бистрина погледа нам се враћа
ах! мучнина казна у ноћима
заборављени су али сада нас обузима
потреба дневног рада
у ширу небеском луна је
уснила Бог зна гдје дан почиње
звијезде нестале бацају своје сулице
огњене у очи које не познајемо
а ако се и пробудио наш поглед
не види више ништа од онога што се врти у кругу
23.
састојци тијела нас изискују
у јучер презреним мислима
замрзнута природа се стрмоглављује
према прољећу њој толико потребном
то је круг који земља чини
около звијезде која нас освјетљава
а ја затворен у тој провинцијској
кухињи гдје моја крв из дана у дан
згушњава се и постаје све теже и тежа
а ја се питам камо се моје вријеме упућује
24.
јер ако је моја душа будна моје тијело
захтијева сваки дан да га се нахрани
ни једна душа не могући живјети у мртвацу
чије прње труну под земљом
да би живјела треба њена пелерина од
тијела бити храњена појена
љети окупана и зими загријана
да би избјегла патње које она
подноси ако је лишена тога свега
а које је њој у свему битно
25.
откуд потреба да се добије новац
да се купује јести и пити да се
станује у једном апартману
имати воде и чиме се гријати
али мени сиротом јаднику отели су
посао помоћу којег бих могао вјеровати
долазећем времену да се нећу бојати
да не паднем у новчану оскудицу на жалост
моју ладицу која није курва ја видим
сваким даном бивати све празнијом
Прољеће 1993 (1)
26.
чујем метро како штропоће под мојим леђима
у дубини прокопане земље
на Тргу Монге и како брзо одмиче
према Villejuife гдје се његов прекида круг
пребачен на други смјер
он изнова прелази Трг Монге и иде према
Jussieu Опери потом на Источни Колодвор
полегла на свом темељу пуна прашине
Улица Lacépède ја слушам, свог црва
како клопоче у звуку метроа у земљи
27.
ах! што ли ћу данас написати у стиху?
Боже славим Те да бар то могу рећи
допусти да спрам Тебе дигнем ову чашу
пуну црвеног bordeauxa ноћ извлачи
своје дуго тијело из црнила кроз гњев
враћа се из града смирена киша
која која је све до малочас падала је нестала
Самуел у сусједној соби хрче
лагано тако да његово хркање не шкоди
дубоком сну у који он утања
28.
попут љеша у кади пуној формалина
ја опружен у истој прашини
овог постоља уобличавам ријечи
ритмизирам их да попут лађе на мору
могу поднијети таму зиме
слушајући заглушујући метро
како вибрира своје брундање
цријево свјетовног Париза
али вино се у мени буди и ја се увлачим
у своју врећу и гасим свјетлост
(одломак)
Превео: Томислав Дретар
|