|
(текст из прошлог броја)
Медитерански бревијар, капитално дјело које се сврстаје у антологијска остварења овога жанра представља сукус његовог списатељског рада. Преведен је на десетак европских језика, те на јапански, арапски, фински, хебрејски и турски. У Италији је за ову књигу добио низ награда: Премио Малапарте, Премио Силоне, Премио Бокачо (: Boccaccio), Премио Маринита, Премио Фрегене, Премио Обиеттиво Еуропа. Списатељски опус умјетника писане ријечи убухваћа ове књиге: Сартре (1965.), Разговори са Крлежом (1969.), Према новом културном стваралаштву (1975.), Књижевност и њезина друштвена функција (1977.), Те вјетрењаче (1977.), Југословенство данас (1982.), Отворена писма (1985.), Медитерански бревијар (1987.), Источни епистолар (1995.), Господари рата и мира (2000.), Друга Венеција (2002.). Готово све књиге су доживјеле неколико издања у Загребу, Београду, Новом Саду и Сплиту. Господари рата и мира је књига о догађајима на просторима еx Југославије деведесетих година прошлог вијека у којој аутор аналитичким поступком даје оцјену о личностима које су дијелиле Југославију. Прва издања су се појавила у Француској и Италији а потом и код нас.
|
Предраг Матвејевић
|
|
На француском језику написао је слиједеће књиге: Poésie de circonstance (дисертација одбрањена на Сорбони 1967, објављена 1972.), Pour une poétique de l’événement (1979.), De la dissidence (1993.), Le Monde ex-confessions (1996.), Les îles de Méditerranée, (2000.), La Méditerranée et l'Europe – Leçons de l'auteur au Collège de France, (1998.), Les seigneurs de la guerre (са В Стевановићем и З. Диздаревићем 1999.). Све књиге су издане од стране издавачких кућа у Паризу, Женеви и Ацтес Суд.
На италијанском језику издавачи су му објавили преводе слиједећих књига: Breviario mediterraneo (1988.), Epistolario dell'altra Europa (1992.), Il diario di una guerra (1995), Сарајево (1995.), Golfo di Venezia (1995.), Mondo ex-Confessioni (1996.), Fra asilo ed esilio (1998.), Il Mediterraneo el’Europa (1998.), Il signori della guerra (1999.), Isolario mediterraneo (2000.), Sul Danubio (2001.), Compendio d'irriverenza (2001.).
О култури је често писао есеје тврдећи да нација сама по себи није легитимна за властиту културу а да су само универзалне културне вриједности мјеродавне за прихватљив досег националних посебности. Заговара став да се идентитет националне културе открива и потврђује у разлици спрам другог, у међусобном прожимању и огледавању. Писао је: „Прије свега романтизам је, између националног и свјетског успоставио размјере у којем се конституирају културне вриједности као најближи родни појам националних култура.
Позивајући се на мисли Монтескјеа, Гетеа, Пушкина, Фичеа, Маркса, Шеное, Матвејевић је говорио о двовриједном искушењу умјетности о тенденцији у њој и о умјетности као умјетности. Огорчено се супростављао мишљењу да национална култура може бити себи циљ. Писао је: „Национална култура, као принцип, укида саму себе. Она забацује особитости регионалне у властитом склопу и не прихваћа односно чак и одбацује утјецаје других.“
Матвејевић је својевремено јавно заговарао идеју да се предсједник Тито треба повући са своје функције. То је образлагао идејом да је потребна свјежа руководећа крв и да се управо у социјализму успоставе нови критерији за људска права и политички плурализам. Касније је у једном листу овако прокоментарисао свој став: „Пожалим што сам прије тридесет година писао предсједнику Титу, чије дјело цијеним, да се повуче са свих функција, јер доживотно предсједништво није спојиво са идејом социјализма. Мислио сам на социјализам с људским лицем и желио да он над свој дом у Југославији. С таквом сам примисли писао књигу Југословенство данас“. Отворено је критиковао Милошевићев и Туђманов режим тако да је сам одлучио, након што су му у Загребу испалили три хица у поштанско сандуче, напустити Хрватску и прећи у Француску. Он је мишљења да је стереотипно тврдити како је писац у егзилу изгубљен. То је доказао пишући низ дјела управо ван своје домовине што је, како каже, и Плутарх доказивао.
Он је у најгорем времену националних пребројавања остао вјеран духу разума преузимајући улогу афирматора политичке културе засноване на слободној мисли а не везању за национална знамења. Суживот у мултикултурној средини је одредница којом је ходио и заговарао излаз из мрака балканског помућеног једноумља. Разматрао је узроке и посљедице рата раскринкавајући хушкаче и националне вође.
|
Рим, 12.11.2003. год.: Са отварања филателистичке изложбе „Стари мост“ и пројекције филма „Добри дух Старог моста“ – с лијева: Златко Сердаревић, Предраг Матвејевић, Емир Балић и Изудин Шаховић
|
|
Када је једном новинару саопштавао личну исповијест о трагичним тренуцима током посљедњег рата казао је да му је најгоре било у тренутку рушења Старог моста. У часопису Мост из Мостара у коме је члан редакције писао је о утисцима након рушења симбола града. Тада је истакао да су му у рату страдала два члана породице – два Хрвата убијена од стране Хрвата и Срба. Акцентирао је апсурд посљедњег рата у коме су сви колективно страдали. Говорио је да се Мостару десило нешто најгоре и да је тај злочин дјело људи којима је Мостар далек. Као добар познавалац историје ових простора закључио је да су Мостар освајали туђини и у прошлости али су били блажи и обзирнији од домаћих људи јер ранији освајачи нису истјеривали старце и дјецу из својих станова и нису рушили и скрнавили богомоље и мостове. Питао се да ли је иједан други град на просторима екс Југославије доживио такав урбицид и свеукупна страдања као што је то лијева обала Мостара. За вријеме и послије посљедњег рата Матвејевић је у улози својеврсног амбасадора Мостара у неколико европских градова ширио истину о страдању свог родног Мостара. Помагао је и још увијек помаже многе мостарске породице и пријатеље из Сарајева који се налазе у избјеглиштву или у домовини. За вријеме наше посјете Риму, када сам са Емиром Балићем приредио филателистичку изложбу о Старом мосту и пројекцију филма Добри дух Старог моста ауторице Нађе Мехмедбашић, Предраг Матвејевић је маниром старог одважног, гордог и скромног Мостарца само спорадично назначавао гдје све шаље помоћ не наводећи имена. У његовом гласу било је доста сјете али и радости што им то може приуштити. Мултикултурална искуства васпитања у Мостару јасно ће дефинисати и профилисати његов каснији ангажман. Посјетио је Сарајево за вријеме опсаде која је трајала дуже него опсада Лењинграда. Саосјећао је са избјеглицама и страдалницима подједнако према Србима, Хрватима, Бошњацима и Јеврејима и о томе је оставио драгоцјене записе.
Поводом изласка новог издања књиге Југословенство данас која је први пут објављена 1982. године Матвејевић је казао да је изненађен понудом да се наново штампа. За нове режиме на нашим просторима је рекао да су много више обећавали него што су пружили али да је дошло до прекида између прошлости и садашњости тако да се између садашњости и будућности јављају тек наговјештаји демократије и остаци диктатуре. Он тај хибрид врло симпатично назива демократуром. Као човјек који је окупиран Медитераном уважени Проди га је изабрао за свог савјетника у комисији која се бави темом Медитерана односно политиком Европске уније према југу. Као савјетник у тој комисији („групи мудрих“) у којој се жели промијенити политика ЕУ према њеном југу, Матвејевић заговара идеју да се не може направити ЕУ без колијевке Европе а то су Медитеран, Грчка и Балкан. Он је увидјео да су све европске институције концентрисане у Старзбуру, Бриселу, Луксембургу, Франкфурту и да их нема у Напуљу, Атини, Барцелони, Севиљи.
Матвејевић се залаже да садашња Европа буде мање еуроцентрична него што је била она коју знамо из прошлости. По њему она треба да буде више отворена према трећем свијету, Европа грађана који сарађују а мање Европа нација које су међусобно водиле исцрпљујуће ратове. Он жели да Европа у будућности буде више културна него комерцијална, више космополитска него регионална, да постане више увиђавна а мање арогантна и охола са више „социјализма с људским срцем“ а мање капитализма без лица „утјеловљеног у мултинационалним компанијама које заузимају тржишта освајајући свијет“. У својим есејима Матвејевић се бави проблемом пута и тешкоћама на том путу којим треба ићи Европа. Елаборацију почиње констатацијом да у већини источноевропских земаља посткомунистичко раздобље није донијело у неким важним областима већи ниво претходног друштвеног система међу којима су производња, социјална заштита, пензиони систем и уопште животни стандард, премда процеси транзиције трају дуго. По њему је посриједи стварност која је прекинута а да није закључена. Идеологије које се враћају на сцену – овдје притајено и обазриво, ондје јавно и нападно, често су „горе од оних које покушавају замијенити. У јавном животу превише је митова“ – поручује размишљајући о Европи.
|
С лијева: Екрем Ибруљ (у врху), Мешак Махић, Емир Балић,
Предраг Матвејевић и др. Ахмо Ћурић
|
|
Када размишља о режимима који су се успоставили на бази рушења старог поретка а не на изградњи новог, Матвејевић закључује да они више обећавају а мање нуде, настаје прекид између прошлости и садашњости док се између садашњости и будућности укрштавају наговјештаји демократије и заостаци диктатуре. То је за њега демократура, хибрид аутентичног Матвејевићевог назива. Њој је циљ освајање садашњости при чему се не успијева овладати прошлошћу. Очит примјер су актуелни системи у државама створеним распадом Југославије. Зато ће он записати: „Тамо гдје је прије било нужно бранити национално насљеђе – ваља се понекад бранити од самога тог насљеђа. Повратак у прошлост обично је илузија, повратак прошлости често је трагедија.
Он ће истаћи мањкавости неких система фокусирајући се на данашњој Словенији која има већи доходак по глави становника од неких чланица ЕУ, што је постигла захваљујући миразу којег је понијела из Југославије. Али при томе ће акцентирати њену велику мањкавост. Наиме, одмах по осамостаљењу из словенског држављанства су избрисани Босанци, Хрвати, Срби и Албанци њих 18.000 који су се затекли у Словенији у ратном времену. То је свакако, оцјењује Матвејевић, испод демократских начела што их је држава преузела и у сваком случају нису у духу политике Европске уније чија је чланица.
За њега ће Сергеј Роић, прозни писац који живи у Лугану у Швајцарској рећи да је мотор, покретач, инспиратор, револуционар истине, „човјек који је у мору лажи, тражио и налазио своју истину и честитост која му даје право – њему једином или једном од малобројних – да super partes оцјењује све оно што се у нашим крајевима, нажалост, догодило.“
Матвејевић је активно учествовао у раду Корчуланске љетне школе користећи прилике да, кад се нађе у друштву са најзначајнијим свјетским именима из области социологије и филозофије разматра актуелне теме о положају европске љевице, за смисао марксизма и потребу његовог супростављања марксистичкој вулгати.
(наставак у сљедећем броју)
|
|
Задња измјена: 2006-02-06
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|