|
А на све то дође документарац о „Шкорпионима“. Звјери, у људском лику, лишени и памети и части, и свега што је људско. Убијају младиће из бијеса и забаве. На мјесту Годинске Баре, близу Трнова, на монстроузан начин, у јулу 1995. године. Одузимају животе шесторици младића, дјеце, Муслимана. Све то у име српства, вјере. И још се усликали за успомену и дуго сјећање. Требао српским звијерима документарац о јунаштву на крају 20. вијека. По научној одредници то су младићи, а по људском и родитељском схватању то су још дјеца која нису ни окусила живота, а одоше из живота. Врте се снимци о звјерству српских изрода. Опет су Срби у црним хроникама свјетских медија. А пјесник, Милан Ненадић, 2002, као да је овај филм гледао, записа и ово:
…
Од чега глобус бежи,
чега се култура срами
тиме се поносе Срби
и чуде што су сами.
…
Стид ме што те психопате, поремећене особе, припадају истом роду и мом српском народу.
Стид ме што, још увијек и након свега, мноштво ВЕЛИКИХ СРБА, и Срба којима је то занимање, не признају злочин свјетских размјера начињен у Сребреници. И што покушавају, тај КРВАВИ СРПСКИ ЦУНАМИ, да пореде и правдају са другим злочинима. Умјесто да храбро и отворено погледају истини у очи и да не правдају своје зло туђим. Срби, у тим брдима сребреничких жртава морају видјети своју властиту срамоту и да, на том беспримјерном истребљењу једног народа, остану вјечно замишљени, јер и Сребреница ће остати вјечни српски холокауст.
И пуцањ у једно људско биће је злочин и кажњава се, јер то је пуцањ у човјечанство. Јер, свака насилна смрт умањује људски род и човјечанство уопште.
Балкански монструми. Паљански звјерињак Црномантијаши који све то благосиљају под паролом: – Бог чува Србе!... Јадан им Бог и мајка која их је родила.
Стид ме!
Узимам „Анатомију људске деструктивности“, Ериха Фрома, гдје лијепо пише: „(…) да је човјек, супротно готово свим сисавцима, једини примат који осјећа интензивно задовољство при убијању и мучењу. (…)“. Да је људска агресија више или мање на оном ступњу на ком је код других сисаваца, посебно нашег најближег рођака чимпанзе, људско би друштво било прилично мирољубиво и ненасилно. Али томе није тако. Људска је повијест запис изванредне деструктивности и окрутности, а људска агресија, изгледа, далеко надмашује агресију човјекових животињских предака; човјек је, супротно од већине животиња, прави „убојица“.
Тако каже свјестски научник. А закључак је да је човјек гори од животиња када постане сам животиња, кад постане деструктиван.
Отуда је и могла да се роди црнохуморна анегдота у Босни и Херцеговини, 1992. године: – Кад животиња глуми човјека то је БАСНА, а кад човјек глуми животињу то је БОСНА.
Стид ме!
Како су ријечи мале у опису зла. Великог зла. Босанскохерцеговачког, а у њој Сребреница, тузланска Капија, на којој је убијено 71 људско биће, опет младићи и дјеца, рањено 150, а трајних инвалида остало је 64, међу којима је 14 дјеце. Никад краја жртвама људског звјерињака.
Стид ме!
А велики српски научник и књижевник, Милан Кашанин, оставио је записане и ове редове: „(…) Што историја дуже траје и што дуже живим, све више се дивим оном што човек зна да створи и све више грозим оног што уме он да почини. Никад човек није био такав дух као за мога живота и никад такав звер. (…)“
Стид ме!
Опет Десанка Максимовић. Крвава бајка. Земља сељака. Брдовити Балкан.
Стид ме!
Десет година српског цунамија над Муслиманима у Сребреници (11. јула 1995. – 11. јула 2005.). У земљи Босни и Херцеговини, лијепој за очи, а тешкој за душу. Засијаној ранама и минама. Гробови остају. Ране тешко зарастају, а мине споро уклањају. Под овим сводом небеским.
Стид ме!
|