|
Овај рад замишљен је као водич кроз лексик једног пјесника. Прецизније, усмјерила сам се на проучавање рјечника у Сидрановој књизи пјесама Сарајевска збирка, те циклуса уврштених у ову збирку: Пјесме под опсадом, Старе пјесме, Пут којим смо пролазили, Слијепац пјева своме граду, Три пјесме, Пјесме послије опсаде.
Сматрала сам да ова збирка и циклуси пјесама унутар ње најбоље дају примјер Сидранове слојевите и пробране лексике која јасно осликава функционирање једног језика у цјелини и онога што се њиме може рећи.
Из ових пјесама схваћамо да Сидран не спада у спонтане пјеснике, него је пјесник који посједује изоштрену свијест о томе што пјесмом жели казати.
Лексика његових пјесничких остварења доказ је како је од свих стилова књижевноумјетнички по својим лексичко-семантичким особинама најспецифичнији. То је индивидуални стил, који црпи своју грађу са свих стилских подручја израза.
У вези с тим руски стилистичар Федеров истиче: „Опћенародни језик у стваралаштву појединог писца претвара се у индивидуални стил и чини нешто јединствено. Као и језик умјетничке литературе у цјелини, књижевноумјетнички стил једног писца шири је и разноврснији од појединих функционалних стилова“.3
На лексичком плану овај стил карактеризира употреба разноврсних лексичких слојева (дијалектизама, хисторицизама, архаизама, жаргонизама) и поступака заснованих на значењу (метонимија, метафора и др.). Тако, редовито у књижевном тексту срећемо два поступка: „природно-језичке ријечи у одређеном контексту добивају додатна значења, специфичне конотације, или се уводе оказионализми, нове ријечи чије значење, па и форма, не постоје изван конкретног текста“.4
Сидран прерађује језичку и стилску граду понирањем у дубље слојеве ријечи, тражећи својим сензибилитетом паралелизме међу ријечима и асоцијативним сликама којима ствара нове вриједности и сопствени склад.
Посуђенице у Сидрановој поезији, као уосталом и све стране ријечи, углавном имају евокативну функцију, дочаравају одређено вријеме и простор, образовање и друге услове у којима живе и раде они који их употребљавају.5
Ауторова накана да говори о босанском миљеу, о личностима тог миљеа из прошлости и садашњости, изискивала је употребу лексика оријенталног поријекла. У збирци пјесама Сарајевска збирка нарочито су доминантни турцизми,6 који због велике честоте имају изразиту стилску вриједност.
Ево пописа неких од мноштва лексема оријенталног поријекла у већ наведеним пјесмама:
арабеске, алкохол, бакрачи, баба, авлија, бостан, духан, дернек, хејбет, ексер, дамар, ћумур, хрсуз, шах, кисмет, мусабак, шејтан…
Оријентализми су искориштени да би се постигла поетска изражајност, која бива појачана одговарајућим контекстом. Несумњива је чињеница да су оријентализми, за које се Сидран опредјељује, ближи језику и језичком окружју у којем је растао и градио свој језички и духовни идентитет.
Погрешно је казати да се Сидран оријентализмима користи само онда када жели дочарати живот, обичаје и нарав босанског човјека у прошлости, јер су они једнако фреквентни у пјесмама које су тематски, просторно и временски везане за садашњост.
Користећи се оријентализмима и на дијахронијској и на синхронијској равни, аутор нас жели упутити на чињеницу да је тај дио лексике већ давно постао дио нашег начина исказивања емоција и рефлексија. Осим, свакако најдоминантнијих оријентализама, међу посуђеницама у поезији Абдулаха Сидрана сусрећемо и лексичке јединице из грчког, латинског, талијанског, шпанског језика.
Поглавито су то ријечи које су се одомаћиле у нашем језику, а има и барбаризама7 даних у изворном облику.
Грчки језик: анахрона, астрологија, атеизам, драма, стих, хармонија, строфа…
Латински језик: апарат, цируси, сатира, континент, лавор, плацебо…
Ријечи из грчког и латинског језика највише има у пјесми Шетња са Стеваном, гдје се Сидран, сходно тематици, за исказивање „пјесничке судбе“ вјешто користи овим лексичким слојем (строфа, стих, драма…).
Ријечи из ових језика дају ноту химничности Сидрановој поезији, те се она нуди читаоцу као динамичнија, експресивнија и позорнија.
Такођер су врло упечатљиви барбаризми у изворном облику. Њихово присуство поетици даје живост, упечатљивост осјећаја, мисли и слике:
Io sono-come si;
Espanoles sin patria, ombre prejado y entelegente, lavador publico dia i tarde…
Clara, no lloras bria mia, no temes la fosa fria;
Madre que non conoce otra justicia, que el perdon ni mas loy que amor…
Страни језик у поезији Абдулаха Сидрана захтијева од читаоца интелектуални ангажман, ослушкивање звучања ријечи и њихово ваљано смјештање у контекст пјесникове интенције.
Од експресивно обојеног лексика (жаргонизми, вулгаризми, псовке и еротоними) најзаступљенији су вулгаризми и псовке као посебан слој жаргонског лексика.
– Оно ће – посрало – на Москова да удари!
– Било па прошло, сад га јебаји.
– Регистро, одјеби!
– Ал хоћеш клинац…
Овај слој лексика интензифицира пјесниково осјећање љутње, ироније, али показује и близак пјесников однос са употребном лексиком народног говора.
Одсуство вулгаризама и псовки као посебно изражајних ријечи помоћу којих се наглашава и проживљава пјесничка порука, учинило би стихове сухопарнијим и обезвученијим.
Неријетко у Сидрановим стиховима опажамо везу ријечи које њихово или „туђе“ казивање чине екпресивнијим, упечатљивијим. Одсуство таквих фразеологизама у пјесми, учинило би да „прича“ не буде испричана до краја, до истинитости и сржи аутентичности којој аутор тежи. Неки од тих фразеологизама јесу:
„Али је
на његовом гробу
испод петокраке
комотно могло писати
умро од језика.“
(Гроб и тунел)
Настали поступком метафоризације, фразеологизми иза свога конотативног значења крију праву истину. Тако ће фразеологизам „умро од језика“ у себи носити поруку да је отац, уствари, жртва сукоба појединца и тоталитарног система власти.
„Како се Неџад
педесет и девете
трбухом за крухом
обрео у Белгији.“
„Није живот што и поље прећи“
Казивао је свако мало…
(Мезар Хамид-бега Карпава)
Разговорна фразеологија и колоквијалне метафоре имају за функцију приказивање Сидранове везе са народом, осјећања за његов језик, што сматра изузетно важним за разумијевање судбине човјека смјештеног у одређени културно-хисторијски контекст.
Будући је књига пјесама Сарајевска збирка отворила најшири простор пјесничких занимања за догађаје из повијести и све друго што својом актуалношћу заокупља његова лирска интересирања, разумљиво је да се кроз пјесме сретно уједињује вријеме које на свој начин трпе И.Ф. Јукић, Мустафа Крилаш, С.С. Крањчевић, Т. Ујевић…
Кроз ту плејаду личности сусрећемо се са њиховим личним именима која су доказ свеопће шароликости антропонима на просторима Босне и Херцеговине, именима која су се зачела давно, а егзистирају и данас.
Антропоними, њихова фреквентност у пјесмама, као и понављање неких синтагми („страшно свјетло“, „тај начин људски“ и др.), пјеснику су важна средства помоћу којих жели појмити неке суштинске ствари око којих свијест му непрестано кружи: ту је свјетска пустош „што истим гласом плаче и пјева“ и „хисторија болести која казује више него здравље“.
Ишчитавајући пјесме из Сарајевске збирке и циклуса уврштених у њу (Сидран, заправо, пише једну књигу, јер његове књиге никад нису међусобно толико различите да се не би могле природно укључити покоји циклус), примјећујемо да му антропоними (као и друга лексичка грађа) служе за постизање тачности, увјерљивости и прецизности у изразу. У том смислу ријеч је о поетици која духовно поштење истиче као средишњи захтјев, а то, између осталог, постиже одабиром личности који су окусили „трпњу реалнога живота“ и што су у стању издржати провјеру истинитости.
Антропоними хисторијских личности, личности књижевника и других, служе пјеснику као „жртве“ да би остварио своју одлуку о нелагању. Они су ту да се не би осјетио директан продор приватног у пјесму, па осјећамо да стихове стварно казују Башескија, Астролог Козма и др.
У неким пјесмама пак, кроз антропониме познатих хисторијских личности, успоставио је дијалог, размјену смислова два раздалека свијета, и тако постигао да прошлост, помало митска, постане извор ванредних поетских ефеката.
У више Сидранових пјесничких збирки уочљив је његов централни мотив – Сарајево (Планета Сарајево, Сарајевска молитва, Болесник Сарајева, Говори Сарајево, Дернек у Сарајеву, Тин у Сарајеву). Но, то није једини локалитет који његову поетску мисао проширује до неслућених симболичких граница, обухваћајући значења која далеко превазилазе хисторијско-географске, па и досадашње културолошке видокруге.
Колико су географске дестинације важне и као врста духовног путовања, те колико Сидран посредством њих козмичке и људске појавности стапа у једно, види се из присутности топонима:
Ја вјерујем у ту моћ, јер не
сумњам:
Она ме је, педесет година, и више,
Водила на дугом, изукрштаном путу:
Сарајево, Белгија, Цариград, Египат, Јапан,
Петроград, Техеран, Бомбај, Атина…
Када топониме набраја у низу, Сидран показује ускомешаност емоција, стање узбуђења. Набрајање тече брзо, што утјече на емоционалну линију коју гради темпо и интонација.
Писана ријеч Абдулаха Сидрана вишеструко је занимљива за проучаваоце језика и нуди разнолике теме: фреквенција употребе појединих ријечи, повезаност стила и људске личности, метатекстуалност, језичка организација… У овој студији обухваћене су само неке од њих, али и оне траже додатна подробнија истраживања. Несумњиво је да овај пјесник посједује широк и раскошно пробран лексик, те у овом кратком раду није коначно обухваћен, препознат и протумачен.
О Сидрану се писало као књижевнику, али се са језичког аспекта није темељитије приступало његовим остварењима, иако нуде обиље материјала за фонетска, синтактичка, лексичка истраживања. Нарочито је интересантна, и врло заступљена у његовим дјелима, интертекстуалност, која даје особитост Сидрановој свеукупној писаној ријечи.
Књижевноумјетничка остварења модерних писаца у Босни и Херцеговини отварају могућности другачијем књижевном и лингвистичком приступу у циљу доприноса расвјетљавања литерарне и језичке мисли.
Библиографија
1 Агић, Сенад, Муслиманска лична имена, Ел-калем, Сарајево, 1999;
2 Бугарски, Ранко, Лингвистика о човеку (књига II), сабрана дела, Чигоја: XX век. Београд, 1996;
3. Федеров, А., Јазyк и стил художественого произведенија, Москва, 1963;
4. Fowler, R., Linguistic Critism, Oxford, 1996;
5. Катнић-Бакаршић, Марина, Стилистика, Љиљан, Сарајево, 2001;
6. Муратагић-Туна, Хаснија, Језик и стил Ћамила Сијарића, Филозофски факултет Приштина и ИТП Дамад, Нови Пазар, 1993;
7. Шкаљић, Абдулах, Турцизми у српскохрватском језику, Свјетлост, Сарајево,
1979.
Рјечници и правописи
1 Андрић, Драгослав, Двосмерни речник српског жаргона, Бигз, Београд, 1976;
2. Мићуновић, Љубо. Сувремени речник страних речи, Књижевна заједница Новог Сада, Универзитетска ријеч, 1988;
3. Клајић, Братољуб, Рјечник страних ријечи, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1978;
4. Анић, Владимир и група аутора, Хрватски енциклопедијски рјечник. ЕПХ и Нови Либер, Загреб. 2004.
____________________
1 H. Seidler, Allgemeine Stilistik, Vandenhoeck und Ruprecht. Göttingen, 1953.
2 Fowler, R., Linguistic Critism, Oxford, 1996.
3 А.В. Федоров. Јазyк и стил. Москва, 1963.
4 Марина Катнић-Бакаршић, Стилистика (приручник за студенте), Љиљан, Сарајево, 2001.
5 Хаснија Муратагић-Туна, Језик и стил Ћамила Сијарића, ИТП „Дамад“, Нови Пазар, 1998.
6 Уобичајено је у нашој науци о језику да се ријечи које смо примили из турског, арапског и перзијског језика називају турцизмима, пошто су дошле у наш вокабулар посредством турског језика. Тако су поступили и ранији лексикографи, као нпр. Шкаљић у свом рјечнику турцизама. Већина се таквих посуђеница одомаћила у нашем језику те их не можемо сматрати барбаризмима (тј. страном лексиком).
7 Барбаризми - лингв. кованица, фраза или стил језика ропски удешен према страним језицима, Братољуб Клаић, Велики рјечник страних ријечи, Зора, Загреб, 1974.
|