Земља је смртним сјеменом
посијана
Али смрт није крај, Јер смрти заправо и нема
И нема краја, Смрћу је само обасјана
Стаза успона од гнијезда до звијезда
Мехмедалија Мак Диздар
 Летимичан поглед на биографију рахметли Џафера Обрадовића уистину открива једну посебност, немиран дух, вјешто заклоњен иза уобичајене физике, која се у модерном времену, како је то сликовито примјетио Абдуллах Шарчевић, доима за једину метафизику. Дјечачку знатижељу није задовољио ни снажан видик који се простире испред његових родних Боројевића, нити пентрање по стрмим стазама кањона Брегаве, која протиче испод села, у коме је одрастао. Увјерен да би му испловљавање из морске луке омогућило да упозна непозната пространства за којима је жудио, након завршене Гимназије одлучио се уписати Поморску академију у Сплиту. Његов немирни дух, међутим, није се уклапао у строге војничке резоне и дисциплину, због чега је дјечачком избору, испуњеним надом, брзо окренуо леђа. Окусио је и гастарбајтерску тежину живота, радећи годину дана у Њемачкој. У студију филозофије коначно је препознао себе у свијету и свијет у себи.
Сјећање на Џафера искључује сваку врсту патетике, која надилази земаљско и космичко право човјека да на примјерен начин жали за драгим особама. Такво сјећање мора искључити „пригодне говоре“ о „прераној смрти“, „изненађењу“, „неочекиваном шоку“, синтагме које се у комеморацијском контексту надграђује и опсервацијама шта би све рахметлија урадио да је којим случајем поживио више. Озбиљније разумијевање свијета и живота, на коме је Џафер посебно истрајавао, напросто искључује такав однос спрам времена, који одређује Створитељ. С друге стране, таквим квалификацијама склони су углавном они, којима за испуњење земаљске мисије, остављања препознатљивог дјела, не би било довољно ни неколико стољећа а камо ли која деценија живота.
Џаферу је за испуњење земаљске мисије било потребно тачно онолико колико је протекло од првог плача тог јесењег дана 1947. до љета 2005. године.
Потврђују то и други „детаљи“ из његовог живота. Дубоко увјерен да човјек снује Бог одређује вријеме, у које му се ваља уклопити, није се либио латити пушке, када су његова земља и Сарајево, у коме је живио, били бестијално нападнути. Ни на крај памети му није било да се заклања иза „интелектуалних правдања“, која су други обилато користили, наивно увјеравајући јавност да на „другом плану“, могу дати далеко већи допринос у одбрани земље. Шта више, према таквом односу гајио је видљиви презир.
Иза Џафера су остали сјајне филозофске анализе, расуте у бројним часописима. Посебно, дакако, треба споменути есеје сабране у књизи „Босна у огледалу“ које, због разине промишљања Босне у свијету и свијета у Босни, ваља брижљиво ишчитавати. Ту је и сага о „Боројевићима – Селу узвјетар“, као и „Дубравске кукрице“, приче о посебности духа његових земљака, који су се знали нашалити али и наругати животу. Пуно тога је иза Џафера остало, довољно да истински љубитељ озбиљније литературе испуни једно подуже вријеме.
Људски је жалити, сјећати се једног заиста посебног човјека, избирљивог како у одабиру тема за промишљање али и саговорника, које је са примјереним поштовањем налазио, како међу високообразованим свијетом тако и људима који су властите животе исписивали алаткама пуно тежим од пера. Јасно је да његов одлазак најболније осјећа његова породица. Не треба, међутим, заборавити ни његове комшије, који су према Џафи, како су га од миља звали, гајили посебно поштовање. Мада природи овог текста није својствено, морам да кажем да Џаферово одсуство осјећају и аутор ових редова и његов велики ахбаб Касим Корјенић. Нас двојица, нека неко погрешно не схвати, имали смо ексклузивно право да приликом уласка у зграду „Препорода“, питамо да ли је ту „Џо“. Његов одлазак осјетит ће и бројни аутори, писци, чије текстове након његових интервенција, скоро да ни сами не би могли препознати, јер он је заиста, како би то Касим волио рећи, био „мајстор реченице“. Нека је велики рахмет његовој души.
|