|
Аустроугарска окупација 1878. године представља, вјероватно, најзначајнији у низу бурних догађаја који су потресали Босну и Херцеговину кроз цијело XIX стољеће.1
Прилике у Босни и Херцеговини су, посебно од Карловачког мира 1699. године, биле предметом интересовања великих сила. И прије отварања дипломатских представништава, овим крајевима су из различитих побуда тајно или јавно крстариле стране дипломате, емисари, путописци, обавјештајци, економски и војни стручњаци. Иза њих су остали бројни записи, извјештаји, описи, карте и планови већег или мањег обима и тачности. Интерес за Босну и Херцеговину интензивира се обрнуто пропорционално слабљењу моћи Османског царства, тако да своју кулминацију достиже половином XIX стољећа.2 Ово је вријеме када се на подручју Босанског вилајета отвара или реактивира највећи број страних дипломатских мисија. Оне посебног значаја лоциране су слиједом околности у Сарајеву и Мостару, као центрима од прворазредног управног, политичког, економског и војног интереса.
Прилике пред окупацију
Стање у Мостару и Херцеговини пред аустроугарску окупацију карактеризира опћа и политичка нестабилност, која је узрокована првенствено неријешеним националним и аграрним питањем, али и бројним спољним факторима.
Посљедњих деценија османске власти интензивира се политичко-пропагандна и обавјештајна дјелатност сусједних јужнославенских земаља, те Русије и Аустро-Угарске на овом подручју. Ове активности се проводе првенствено путем одговарајућих црквених организација, које се полако претварају у оруђа заинтересираних експанзионистичких политика.
Незавидна ситуација, у којој се већ дуже времена налазило озбиљно пољуљано Османско царство, те појава националних покрета, створили су погодно окружење за успјешно дјеловање страних агентура. Мостар се због свог значаја сам по себи наметнуо као поприште преламања њихових интереса. Оваква ситуација постепено води до изједначавања вјерског и националног, односно до стварања нетолеранције између појединих вјерских организација, те подвајања унутар градског становништва, чији се дотадашњи односи могу у најмању руку окарактеризирати као подношљиви.
Педесетих година XIX стољећа снажно јача православни елеменат у Мостару, што је нарочито изражено на политичком, економском и културно-просвјетном плану. Мостарска православна општина, потпомогнута домаћим свештенством и крупном трговачком буржоазијом, има водећу улогу међу православним становништвом Херцеговине. Управо због те чињенице, она постаје инструмент помоћу кога руска политика осигурава провођење својих интереса у рјешавању источног питања на овом подручју. Пропагандна активност Русије је првенствено усмјерена на стално подгријавање територијалних претензија Црне Горе према Херцеговини, те ка стварању повољне климе за претварање овдашњег православног становништва у дио српског националног корпуса.
Херцеговачки фрањевци, као носиоци хрватске националне идеје на овим просторима, најприје прикривено, а затим и отворено, исказују жељу за прикључење Босне и Херцеговине Двојној монархији. Тако се бискуп Краљевић, поводом вијести да је Србија затражила од Турске прикључење Босне, „у име католика Херцеговине“ обраћа Порти и одлучно одбија сваку помисао о прихватању оваквог чина. Краљевић, између осталог, истиче да се у случају престанка османске власти на подручју Босне и Херцеговине они желе ујединити са народима аустријског царства „с којим су везани својом хисторичком прошлошћу као и многобројним другим интересима моралним и материјалним“.3 Овим је херцеговачко католичко свећенство јасно исказало жељу за прикључење Босне и Херцеговине Аустро-Угарској. Супротстављени интереси доводе до појаве антагонизама у дотад релативно толерантним односима католичког и православног становништва Мостара.
Новонасталим промјенама најтеже се прилагођавају мостарски муслимани. Средина, коју су до тада формирали и осјећали као своју, постаје неповратно изложена различитим спољним утицајима. Конфесионална структура градског становништва се постепено мијења, а у град упоредо продире рурални елемент са свим својим особеним менталитетом и обичајима.
Значајна помјерања се догађају и у погледу распореда центара финансијске моћи. Све ово, уз по Османско царство неповољна кретања на међународном плану, ствара конфузију и несигурност код мостарских муслимана. Пољуљани у својим основним вриједностима, они у потпуности губе повјерење у османске власти, што ће се, као и у случају цијеле Босне и Херцеговине, показати приликом припрема за отпор аустроугарској окупацији.
|
Телеграм генерала Јовановића о окупацији Мостара
|
|
За разумијевање укупних прилика од значаја је и сагледавање економског положаја становништва, које је, посебно послије Устанка 1875-1878. знатно осиромашило. Ситуацију су додатно оптерећивале бројне избјеглице, које су у ове крајеве стигле након заузећа Никшића од стране Црногораца 1877. године. И стање у државним службама, посебно војсци, било је изузетно тешко, те је и њихово незадовољство било један од значајних узрока несигурности. Снабдјевање трупа у Мостару је у то доба било тако лоше, да су војници примали само половину нормалних дневних оброка. Незадовољство оваквим третманом, као и други разлози (вишемјесечни недостатак средстава за плаће, те одјеће и обуће), створили су бројне дезертере, од којих је покрет отпора у великој мјери регрутирао своје борце. Због свега тога је ситуација у Мостару пред окупацију 1878. године била веома сложена, те се анархија, која је ускоро завладала, добрим дијелом одразила и на предстојеће догађаје.
Припреме за отпор окупацији
Вијести, које су стизале из различитих извора о скором уласку аустроугарске војске у Босну и Херцеговину, као и Портине службене објаве, да се томе нико не треба противити, унијеле су праву пометњу међу становништво Мостара.4 Као реакција на све ове догађаје, у граду отпочињу бурна превирања. Након информација из Сарајева о формирању Народног одбора, односно Владе,5 те њене спремности да организира становништво и пружи отпор окупацији, у Мостару је одржан састанак заговорника отпора, који су такођер изабрали своје народно представништво. Том приликом је за војног заповједника изабран Алијага Хамзић, док је Али-ефендија Хаљевац именован цивилним управитељем.6 Истовремено су херцеговачки прваци, или, како се наводи, „вас народ херцеговачки, мухамеданци, православни и римокатолици, сложно братимски“ 26. јуна (9. јула) 1878. године упутили писмо (изјаву) аустроугарском конзулу у Мостару Страцу (: Stratz). У писму истичу своју подршку провођењу реформи и повратку избјеглог кршћанског становништва из Далмације, те заузврат моле аустроугарску владу, да умјесто најављених окупационих трупа именује и упути у ове крајеве повјеренство и потребан број чиновника.7
Када је ријеч о војним јединицама у периоду пред окупацију, у Мостару је, тачније нешто јужније у мјесту Буна, била стационирана регуларна османска војска у јачини од 5.000 Анадолаца. Ова формација се, заједно са Травничким редифским (резервним) батаљоном налазила под командом бригадира Али-паше. Међутим, послије службене наредбе из Цариграда, османске трупе су се повукле из Херцеговине, док се наоружани Травнички батаљон распоредио по граду. Истовремено је у Мостар из Невесиња стигао Салко Форта са својим јединицама, послије чега су отпочеле припреме за отпор уласку аустроугарских окупационих трупа. Даље су догађаји у граду текли прилично стихијски.
Вође отпора су се 29. јула 1878. године састале у Ћејван-Кетходиној џамији код Старог моста, те након вијећања позвали народ да се спрема за рат.8 Потом је делегација отишла у Конак (хућумет), гдје је од османског војног заповједника Команданпаше захтјевала да им преда наоружање и ратни материјал, али то овај пут нису успјели реализирати. Потом су у Кетходиној џамији настављене припреме за отпор окупацији. Наредни дан је обновљена агитација међу народом, послије чега су устаници принудили Команданпашу да им преда војне магацине. Током ноћи се устаницима придружио и Травнички батаљон. Другог аугуста је у Мостар стигла вијест о заузећу Љубушког од стране аустроугарске војске.9
Послије сазнања да окупационе трупе наступају према Мостару, пред Конаком се окупила велика маса наоружаних устаника, којој се обратио Али-ефендија Хаљевац са обавјештењем да је од стране водства устаника у земљи именован вођом отпора за подручје Херцеговине. Том приликом су свргнути Команданпаша и мостарски мутесариф Мустафа-паша, а на Табији је, поред османлијске, извјешена и устаничка застава, што је био знак преузимања власти.10 Вође отпора су се потом окупиле у Конаку, те су, свјесни чињенице да немају довољно војних стручњака за успјешно вођење ратних операција, понудили појединцима из старе власти да се ставе на чело покрета. Муфтија Карабег је одбио понуду да преузме војно заповједништво, па је предложио свргнутог мутесарифа, који такођер није прихватио ову дужност, али је обећао сарадњу. У Конак су на вијећање о даљим активностима позвани кајмеками Мухамед-бег и Мурад-бег, али расправе и преговори нису донијели никакав значајнији резултат. Увиђајући несагласност вођа и лошу организацију покрета, као и чињеницу да је због ратних дјеловања изостала очекивана помоћ из Босне, муфтија Карабег је поново покушао убиједити устанике у апсурдност отпора, чиме је на себе навукао њихов бијес. Догађаји су даље измакли свакој контроли, што је кулминирало крвопролићем, односно убиством мутесарифа и његовог зета Али-бега, потпуковника Мурат-бега, те мостарског кадије и муфтије Карабега. Потом је у Мостару завладало безвлашће, које су искористиле групице рушилачки настројених устаника, што је у граду изазвало панику. Затечено конзуларно особље, осим италијанског, које је водило антиаустријску политику, нашло се у страху и неизвјесности, мада им до уласка окупационе војске није запријетила никаква реална опасност.
|
Генерал Стеван барон Јовановић
|
|
Аустроугарске трупе су из околине Љубушког преко Бротња наставиле покрете у правцу Мостара. Јединице под командом пуковника Климбурга су пред самим Читлуком имале кратак успутни окршај са устаницима, послије чега су се исти повукли према Мостару. Након овог сукоба, аустроугарска војска је наставила поход према херцеговачком средишту. Фелдмаршал лајтнант (: Feldmarschalleutnant) Стеван Јовановић је претходно упутио проглас становништву Мостара, који је садржавао пријетње у случају пружања отпора, али и гаранције за њихове животе и имовину, ако се покоре окупацији.11 Иако су вође отпора, поред муслиманског, успјеле анимирати и један дио припадника других народа, устаничке снаге су и даље биле вишеструко мање и лошије организиране, односно наоружане од окупационих трупа, које су у међувремену, након додатног ангажирања 20. пјешадијске бригаде, нарасле на око 30.000 људи. У оваквим околностима, прваци покрета су закључили да је отпор немогућ, па се дио устаника повукао према источној Херцеговини.
Прва брдска бригада под командом генерала Тодоровића, као претходница XVIII дивизије, ушла је без отпора у Мостар 5. аугуста 1878. године. Остатак војске је, заједно са генералом Јовановићем, стигао у град сутрадан. Тиме је окончана више од четири стољећа дуга османска владавина, током које се Мостар профилирао као урбано насеље са оријенталном физиономијом и управни, политички, економски и културни центар Херцеговине.
____________________
1 Окупацијом Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске 1878. године наступио је преломни период у историји ове земље. Др. Хамдија Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сарајево 1958, 329.
2 Османско царство, чија је моћ у Европи почела да слаби још након Бечког рата (1683-1699. ), покушава, посебно у XIX стољећу, када је на њену штету актуелизирано Источно питање, да реформама учврсти и ојача свој положај на Балкану. Међутим, ове реформе, прокламиране Хаттишерифом од Гулхане (од 3.11.1839.) и Хаттихумајуном (од 18.2.1856.) нису донијеле жељени резултат, јер је Порта била сувише слаба да би их могла провести.
3 мр. Есад Арнаутовић, Политичке прилике у Мостару и Херцеговини у посљедње двије деценије османске власти, Часопис за културно и хисторијско наслијеђе „Херцеговина“, 9, Мостар 1997, 115. Упореди: др. Доминик Мандић, Етничка повијест Босне и Херцеговине, Рим 1967, 402.
4 Аустро-Угарска је на Берлинском конгресу, сазваним за 13.06.1878. године у циљу ревизије одредби Сан-Стефанског мира, након бројних притисака и закулисних игара добила мандат европских великих сила да окупира и пацифицира Босну и Херцеговину, што је формулирано у члану XXV конгресних закључака.
5 На састанку муслиманских првака, одржаном у Сарајеву 5. јуна 1878. године, донесена је одлука о оснивању Народног одбора састављеног од представника свих вјероисповјести. Три дана касније, формирана је Народна скупштина, а 27. јула и Народна влада, која је након свргавања османске управе преузела власт у земљи. О томе ближе: Научни скуп Отпор аустроугарској окупацији 1878. у Босни и Херцеговини, Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине, Посебна издања, књига XLIII, Одјељење друштвених наука, књига 8, Сарајево 1979.
6 Мартин Ђурђевић, Мемоари са Балкана (1858- 1878), Сарајево 1997, 141-142.
7 Писмо су својим потписима и печатима овјерили: муфтија хаџи Мустафа еф., хаџи Ариф еф., хаџи Шакир еф., предсједник обћине (мостарске – пр. аут.) Алајбеговић, Одбор кршћански, Одбор православни, Ибрахим бег Капетановић од Љубушког, Мустајбег Лакишић, Мустафа еф. Оручевић, Ибрахим бег Башагић од Невесиња, Исмаил ага Шарић од Стоца, Мула ага од Гацка, Алага Диздар, хаџи Мустафа еф. Ћемаловић, хаџи Мустафа Тркља од Стоца испред сва три миллета, те чланови обћине (мостарске) Алага Хамзић, Мустафа ага Хаџи Селимовић, Михајло Аничић, Ристо Шантић, Гјоргјо Јелачић, Јован Солдо, Јуро Башадур, Блажко Зеленика и Шимун Милићевић. Haus-, Hof- und Staatsarchiv Wien, Politisches Archiv des Ministerium des Aussern, Kt 225, fol. 16.
8 Хивзија Хасандедић, Мустафа-Сидки еф. Карабег, мостарски муфтија од 1875. до 1878. и окупација Мостара, „Ел – Хидаје“, бр. 7-8, 229-230.
9 Аустроугарска XVIII дивизија под командом фелдмаршал лајтнантa (генерал-потпуковника) Стевана барона Јовановића прешла је, за устанике сасвим неочекивано, херцеговачку границу у рејону Вргорца (31. јула) и Имотског (1. аугуста) и без значајнијег отпора отпочела наступање у правцу Мостара. Ова окупациона војна формација била је састављена од три брдске бригаде, јачине 17.080 војника, 3.270 коња и 24 топа, док се у Далмацији налазило још око 10.000 војника у саставу посадних трупа, које су служиле као резерва. О XVIII дивизији, јединицама и командном особљу у њеном саставу, те операцијама које је водила на подручју Херцеговине ближе: Emil Woinović, In der Herzegowina, Wien und Leipzig 1908, 10 - 96; Vinzens Haardt, Die Occupation Bosniens und der Herzegovina nach verlässlichen Quelle geschildert, Wien 1978., те у објављеним радовима са Научног скупа Отпор аустроугарској окупацији 1878. у Босни и Херцеговини.
10 Хивзија Хасандедић, нав, дј., 229-230.
11 Исто, „Ел-Хидаје“, бр. 9-10, 301.
|
|
Задња измјена: 2005-12-22
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|