|
 Драги моји Јанчићи, ladies and gentlemen, пријатељи,
Тамо, у Сарајеву, још није зарасла рана на земљи у коју је положен; у Мирјани, Маји, Мирни и Младену неће никад, нема мелема за то, а ево нас је Миро, по лијепом обичају, још једном окупио. Није први, а неће бити ни даје посљедњи пут јер тај богомдан таленат надживи своје власнике...
Пред посљедњи одлазак из Лондона јавио се телефоном. Каже: идем у Сарајево, па да се поздравимо. Питам: кад се враћаш? Овај пут остајем, вели. Па ми без труна узбуђења, љекарски прецизно и бездушно описа метастазе и колико му је страна на календару остало излистати. У свему је имао мјере, па и у смрти. Као мудар и пристојан човјек ријечју је није поменуо. Јер је безобразна и досадна. Безобразна – јер укида право да волимо, да осјећамо узвраћену љубав, стварамо и дарујемо се људима, а досадна – јер је предуга. Зато нећу о смрти, њему се то не би допало – а мени се, иначе, у његовом случају, о животу говори...
Била је велика част бити Мирослав Јанчић. И њему и нама који смо га познавали. А који смо данас, на пријатељски начин, успомена на њега. Лијеп задатак нам је оставио. Да га не бих повриједио а вас разочарао нећу ни покушати да му био и библиографију, етичке мјере, естетска поимања и морал гужвам у претијесно, немогуће дорећи како завређује, слово помена. Рећи ћу само неку, што док записивах сјећања, паде ми напамет и насрце.
За једну вјечност коју га познавах, а коју ми је украсио, личио ми је Мирослав Јанчић на испирача злата крај прозирне и хировите воде. Из које је, то могу присегнути, испрао три огромна грумена; ситније комаде и зрнца да и не помињем. Грумен Породице, Грумен Умјетности и Грумен Људске Доброте. Једино је први задржао и чувао у безбједну и топлу трезору, под ребрима. Други грумен је уситнио у романе, приповијетке драме, есеје и фељтоне, па подијелио с оним који нису били његове среће. Златна зрнца, као сићушно сјемење, посадио у плодне бразде. Изникле су пјесме с надом у праведнији и сретнији свијет. За који се читав живот борио. Као дијете, прегазио га је један опак рат. Научио је да буде антифашиста. Бити антифашиста, по Мири Јанчићу, није значило светити се и мрзити. Значило је праштати, толерисати и живјети у љубави с другим и другачијим. Био је Југославен. Значило је да воли све и да њега воле сви. Југославија се сурвала, није му се посрећило. Био је избјеглица. Ни то, знате већ, није нека срећа. Био је Босанац и Херцеговац. Ни то му се није дало у мјеру колико је желио. За његова живота Босна и Херцеговина се није скучила под једним кровом. Шта му је друго преостало него да буде Грађанин Свијета. Ту је дужност обавио величанствено. Повукао се у своју сјенку и мислио љубављу. На тој мисли, и ми смо се огријали...
Ни да остари и постане безбрижан, није стигао. А, колико га знам, не би ни волио. Старост је луксуз за слабе. А он је био јак. Он животу није дозволио да га живи, он је живио живот. Тамо гдје је сада, коначно живи у миру, недодирљив... Претпостављам да се у часу нирване, кад нам се читав живот, прича се, одврти као на филмској врпци, окренуо иза себе и завјековао са спознајом да је све своје послове обавио како треба. А јесте, јер је био вјерник доброте.
И шта рећи на крају, који по Маку не постоји, него је све пут од гнијезда до звијезда. Као пријатељ Мирослава Јанчића, дакле повлаштен ћовјек, осјећам се дужним Мирјани, Маји, Мими, Младену, па и свима вама, рећи бар једну утјешну. У несрећи што је данас оправдано одсутан, и што га нема у мјери колико је био, треба бити срећан да је уопште и толико био с нама. И да нас никад није скроз напустио. Вјерујем и желим да ни ми нећемо њега. Било би срамота и гријех.
|