|
У своме тексту Пјесник и прогнаник од ништавила до сопства пишући о најновијој збирци Алије Кебе Непремост, тексту полетном и поносном који макар мјестимице звучи као притајено (да ли свјесно?) натпјевавање или отпјевавање на снажан лирски и људски подстицај, Атиф Кујунџић је записао да је „Алија пјесник камена и од камена… који је одкаменио човјека хумске душе“. Овако срочена оцјена, као више истовремених позива, одвлачи наше сјећање стиховима који су се давно угњездили у памћењу и ту потрајали без обзира на одроне времена и невремена који су се на њих сурвали:
- „Требало би се одкаменити
- И проћи без освртања
- Кроз камене капије овог каменог града“
Камен о којем је ријеч није само симбол постојаности, нијемости, удесности људског постојања под сунцем, или није само то. Када се камен „одкаменио“, а овдје се мисли на пјесника, тада „и камен сам као да није камен / Под небом високим / Под небом плавим и меким као свила“. У стиховима овим као да се препознају и сусрећу два ствараоца, два блиска сродника по земљи, крви, води и камену, по језику који се пропиње у ритму дисања и откуцава тешким клатном срца. Са истог тла, са истим звуком материнске ријечи у слуху, загледани у своје горје и мраморје, окамењену вјечност и мудрост постојања један диздар а други мостар, чувари кула и ћуприја, сврховитих и вјековитих здања којим се људи одупиру злу и пролазности, обојица истог имена, и Кебо и Диздар, сад се засигурно може рећи, попели су се својим „каменим“ збиркама у саме врхове поезије и свевременог искуства сањања и стварања.
У „непремосту“ пребаченом преко интимних лирских предјела земље хумске као и у сновима спавача под стећцима („Давно ти сам легао / И дуго ти ми је / Лежати“) доминирају идентични симболи: камен, град, мост, ријека… Код Диздара она је „модра“, на размеђу свијетова, граници пролазности и вјечности, а код Кебе стварна и нестварна, најприје „сребром огрнута“, „у крвотоку и очима“, а затим оскрнављена и рањена. Диздареви људи ослобођени страха од скончања, са вјечношћу „на длану“, скрасили су се у камену, у својим „сунчаним почивалиштима“ на другој обали плаветнила. Алијини савременици, до грла у свом јаду и чемеру, подијељени, згажени, раздомљени и разломљени тек треба да се врате себи („Нама се ваља скинути до гола / И газити ријеком / До свитања и пребола“). Они поново треба да подигну срушене мостове, повежу двије обале наде. Мост и непремост, пуноћа и празнина, узлет и клонуће разастиру се широм Кебиног стиха, оличавају значењско и енергетско жариште његовог поетског самоговора. Код Диздара нема мостова у њиховој визуелној опредмећености, али има пружених руку у колу, живих мостова људске блискости и доброте која се опире злу и патњи („Кад је некуд гоне преко оштрог драча“, с тугом спомиње Горчин своју Косару, „Градим мост од руку њиме да корача“).
|
Алија Кебо: Непремост
|
|
Иако је свијет гледао из перспективе вјечности, из дубине ишчезлих стољећа заустављених у камену Диздар стваралачки, а поготову људски, није могао да се одрекне свог „живог времена“. „Запис о петорици“ свједочи о дрхтају страха у бићу и бичу историје који фијуче над главом појединца и народа утискујући крваве шаре по нечитком пергаменту „Људске комедије“. Кебо је, међутим, сав у своме животу, у вртлозима и плићацима садашњости. Памтилац је и одашиљач порука „од краја до бескраја“. „По занимању Орфеј и чувар звијезда“ он и не покушава да својој мостарској саги навуче одору историјског дискурса. Нема научних амбиција, попут Диздара. Он и не може и не жели да буде нешто друго него што јесте – пјесник, свјестан узвишености свог пјесничког посланства у досуђеном свијету. Аутор „Непремоста“ гази кроз рушевине града који је изгубио лице и адресу, очајан и гњеван, израњављен али „пркосан од сна“. Неприклоњен ни једној идеологији осим оне која промовише хуманизам као свој темељни принцип, Кебо је искусио горчину, усамљеност, разочарење, али ни у једном тренутку није изневјерио свој унутарњи компас нити истакао бијеле заставе клонућа. Када се путеви уплету у чвор безизлаза, уточиште му пружају „предјели ненастањени“, „царство трава / птица и инсеката“. (У Диздаревим „Вратима“ један „стећи гост“ такође залази „у мраве и биље у привиде и збиље“) доживљавајући пуноћу живота и постајући, у општој сједињености свега живог и неживог, дио космичке цјеловитости („Осјећам себе као / нераздвојну честицу / свеколике природе“).
У себи слободан Кебо није, као ларва, затворен у чахури историјског времена, његова свијест не робује ни прошлости ни садашњости. Неоптерећење илузијама о добрим старим временима („Прво откачи прошлост / Ону давну прошлост/ Ону даљу / И ону ближу“) или изузетност садашњег тренутка у којем, као никад раније, магистра витае упућује своје босоноге сљедбенике пер аспера ад астра. („Размотри садашњост / не узимај је за озбиљно / Види да ли јој је истекао / рок употребе“). Није опсједнут повијешћу: плакатираним руинама и нагриженим заставама, али као човјек и стваралац зна да не може побјећи, свјестан да за опште расуло и пад моралног имунитета заједнице и сам сноси дио људске одговорности.
Међутим, више од тога Кебо је сучељен са другачијим временом, оним које се уграђује у самобит егзистенције, незаустављиво одбројава живе тренутке људског постојања. Зна да, како је давно говорио један пјесник, „тијек земаљског стана измиче бјегућ“ да нема живота за расипање, да благо преосталих зрнаца своје пјешчане клепсидре треба да искористи на најбољи могући начин: племенитом мисијом неимарења, подизањем мостова над понорима мржње и бесмисла. Шимићева опомена („Човјече, пази да не идеш мален испод звијезда!“) у Кебиној интерпретацији изгубила је астралну вертикалу и усредсредила се на земљу која је „смртним сјеменом посијана“, али је једино људско станиште:
- „Човјече, пази. И не трчи
- Ако је и далеко, близу је до гроба.“
Вријеме није само трајање, оно је и мјера, суд о свему што је било и што ће бити, узалудности и сврхе, пораза или дјела које ће надживјети „задату коначност“. Оличено у „ријеци срдите љубави“ или дјелићима вјечности под капцима камених спавача оно је неодвојиво од свега што је обиљежено људским предзнаком. Стазе мртвих и живих једнако су у њему уцртане и њиме усмјерене. Диздарев „Четврти јахач“, из оностране перспективе, поручује:
- „Вријеме је да се мисли о времену
- Јер времена има тако мало
- И времена неће бити“
Кебина опомена о близини гроба није интонирана безнађем. Стојећи на високој тачки људске и пјесничке зрелости, супериорношћу човјека који је прошао сито и решето и умјетника свјесног својих домета аутор никада није скривао крвну везу са браћом која су свој стих „гријали на ватри срца“ или изгарали на стваралачкој ломачи. „Све што је мени у животу било потребито“, признаје он, „Тражио сам од умрлих пјесника“. Па иако је на својим читалачким обзорјима радо виђао куле и градове сазидане отпорним материјалом Борхесових, Кафкиних или Мешиних ријечи, он је, можда зато што је пјесник и Херцеговац, интимније сусрете доживљавао са Шантићем, мање, а више са Хамзом (Хумом) са којим је, у младости, испијао лирске пехаре херцеговачког сунца, а највише са Маком Диздаром који је у себи носио готово идентичан став према животу („Затворен у мозак заробљен у срце / у тој тамној јами вјечно сањаш сунце“), улози пјесника у свијету („Заробљен у месо здробљен у те кости / Простор тај до неба / Како да премости?!“), опчињеност истим визијама камена и воде, „тешким“ метафорама трајања и пролазности, језиком, звуком и ритмом стиха над чијим се даљинама разлијеже „звоно тишине“.
Пјесма омогућава да се ствари и појаве назову правим именом, искаже пјесниково стање душе, шапат и крик, тамнило и бљесак. („Кад је свијет тијесан / Кад је живот несан / Слово се угњезди / Ту у моју песан“).
Диздарево круговље пјесама или, како је рекао Мидхат Бегић, онај „вијенац пјесама Каменог спавача“ који „се мисаоно и мезички свије у цјеловиту кружну пјесничку орнаментику“, код Кебе се заобручује у високи лук моста. Код Диздара можемо пратити успон по спирали времена, а код Кебе садашњост се извија попут дуге, сјајни полукруг чији се други, тамни и невидљиви, дио зарива у земљу чинећи цјеловитост круга као најпотпунији облик хармоније и љепоте.
|
Едмунд Мисера: Мостар – Стари мост 1881., акварел
|
|
Да би стваралачки оваплотио своју жудњу, Кеби је била потребна пунокрвна, снажна и страсна ријеч, не она која празно лепрша око ушију, ријеч за којом се мора трагати, рударити као за грумењем злата у дубини земље или до дна властите утробе. („Тражим ријеч као копач злата / У њедрима земље…“) Та ријеч је насушна као хљеб и со, топла као дах крушне пећи, шуштава као свила и заглушујућа као грмљавина. Кебо као да је дозвао „камену ријеч“ испод језика „каменог спавача“, учинио је својом („Ријеч је тек тада ријеч ако / За њу и чуло стекнемо“), видио њену свјетлост („Бдије та ријеч као усамљени свјетионик“) као и онај који се населио у глухотама али је ријечи по сјају распознавао („Затрепти у зраку засвијетли у мраку“). Ријеч посједује магијску снагу чак и онда ако остане иза границе шутње. Јер, вели Диздар, „Највеће је слово што се / само слути / Најдубље је оно што у / нама / Ћути“, па затим „Најголемија је она / коју и не / Рекнемо“. Без обзира да ли говори или ћути своје ријечи („Замрла ријеч још је рјечитија“) Кебо осјећа њену блискост „до усхита и бола“ понављајући властитим чулом Диздарево искуство слова („Слово зна да воли, зна и да боли“.)
Понесени магијом истинског поетског проникнућа нама се, који стојимо на двије обале читања, чини да пратимо одбљеске исте ријеке, свеједно да ли модре или смарагдне рањене гвожђем, чујемо ехо гласова који се одбијају о „вјечни камен“ повезујући времена и нараштаје. Присутан је напор да се досегне истина и храброст да се она каже, оствари и остави траг људскости. Као да немушти глас онога са стећка („Али ријеч ако рекнеш / Нека буде тешка као свака истина / Нека буде речена за човјека“) одзвања у Алијином тврдом двостиху прожетим истим осјећањем одговорности („У свеопштој појави демократије / Забрањују ми да пишем истину“; „Ријеч снажна и одважна / Не смије бити крхка и лажна“), схватањем да све буде и прође, али остаје памћење о дјелу и недјелу, поносу и понижењу.
Храброст и клонуће, пркос и патња, горчина и револт, контемплативна ширина и сатирична бриткост, свевремено и хроничарско не уносе збрку међу Кебине ријечи. Ту и тамо, у слици изокренутог живота, у његовој негативној експонажи, појављују се нелогизми (непребол, непремост), али они су ментална пројекција срушеног доба и тежње да човјек угради себе у неке будуће мостове. (Историјске околности изњедриле су такву психолошку климу у којој негација оставља дужу сјенку од самих ствари што видимо и код аутора „Каменог гнијезда“.)
Иначе, Кебин „херцеговачки“ стих је, како сам каже, „Брушен и кован од искона / Сиромашан хибридима / Богат метафорама / Топао и мирисан као хљеб / Читљив као света књига…“)
Ритам му је гибак, непоновљив, увијек другачији, па нас пјесма графички подсјећа чак на пјешчану нит клепсидре („Љетопис“), час на распело („Мањина“), плакат („Културна хроника“), разбијену војску крстача и нишана („Умирање харема“), на разломљени пејзаж зидова и воде („Обнављање града“), расклимане степенице које се суновраћују у одаје без прозора („Кућа“). Понегдје, особито у дистисима, (које је и Мак волио) пјесма достиже истинску појавност, глаткоћу облутка који се још котрља у звучној матици ријеке:
- „Пресахла и врло врела
- Гдје је коб узаврела“
„Непремост“ Алије Кебе је књига за полагано и поновљено читање. Она је свједочанство поштења и талента, људске и стваралачке одговорности, позив на размишљање али и праштање. „Непремостом“ пјесник је, као давни камени брат, подигао руку према сунцу („Кад ће ово тијело / да постане дјело“) потврђујући подударност постојања и дјеловања, говорења и чињења.
|
|
Задња измјена: 2005-11-15
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|