|
Budi me, sred ranog jutra pisak lakog
fagota, kao da
poziva na radost lova, u pustinji.
Kao da obec'ava,
za razbudjivanje: mleko kamilje sa urmama,
o podnevu: u oazi,
pod palmama, zaklon pred suvim i vrelim
hamsinom. A s vecheri
okrepljujuc'i chaj. Ali ovaj grad je neopevana
palanka, vechna
slika ljudske dushe. Dnevnik o nebu,
na kojem je
najuzaludniji sjaj, pesnichke zvezde. Pre
nego se podigne
pustinjska oluja u kojoj, nalik antichkoj
tragediji, svi
pate a niko nije kriv: pre toga: vreli
nash hamsin
svagdanji, ledi nam krv u zhilama. I neka
tiha seta,
kao pustinjski pesak prodire, duboko
prodire: u svaku
poru, u svaki kutak nasheg postojanja.
|