|
Једна сцена, која можда допуњује сјећања Цезара Данона, усјекла ми се зарана у памћење. Из Сарајева је успјела пребјећи Сидина рођака Јудита. Имала је двадесетак година, витак стас, црну косу дугу готово до паса, сјајне очи и… жуту звијезду. Дошла је к нама у стан, договарала се не знам о чему с мојом тетком. Увечер истога дана ујак Ићан (право му је име било Иван) изашао је на шеталиште мостарскога „корза“ под руку с лијепом Јеврејком која је носила на грудима жуту звијезду. Била је то смиона и изазовна геста. Отад сам своје ујаке почео вољети као да су ми очеви. А Јевреје као браћу.
Моје пријатељство с Данилом Кишом и Карлом Штајнером није било само литерарно. Много је дојмљивих догађаја у сјећањима Цезара Данона. Обитељ му је била бројна, сви заједно су протјерани, најприје у сабирни логор на Лопуду, затим у онај концентрацијски на Рабу: отац Аврам, мајка Саринка, син Цезар Задик и кћи Паломбика, породица очеве сестре Саре са двије кћери Естером и Титом, и удовица очевога брата Давида такођер с двоје дјеце. Замислите их све заједно прво у логору а потом, након капитулације Италије 1943., у партизанима, гладне, голе и босе, по кишама и мразу, у опасним зонама од Раба до Плитвичких Језера, у збјеговима диљем Лике, Баније и Крбаве славне, између Петрове Горе и Бобића брда, Глине и Топускога, од Далмације до Славоније. Гдје год је наишао на поштене и вриједне људе – сељака, чобана, партизана, домаћицу, болничарку, католичкога фратра у Глини који је под својом мантијом извукао православно дијете да га усташе не спале у цркви – сваки је сусрет с њима остао у памћењу прерано сазрелог младића и данас још младахнога седамдесетпетогодишњака.
Већи је дио његове родбине пострадао. Преживјели су се вратили почетком 1945. године у Мостар пјешачећи стотине километара, пловећи трабакулом од Кварнера до Дубровника, грабећи поново ходом од луке у Гружу до моста на Неретви. Након свега што је проживио, Цезар Задик Данон није могао ни замислити да ће, заједно са својом супругом, Муђевером Вилом муслиманком, опет бјежати – овај пут у Лондон, из Мостара у којем је још једном избио братоубилачки рат почетком деведесетих година прошлога стољећа, гдје су се поново појавили чак и конц-логори.
Читајући Данонове записе, присјећам се покојнога Карла Штајнера и његових „7.000 дана у Сибиру“; понижења у гулагу гдје се нашао заједно с мојим стрицем Владимиром Николајичем. Описујући дио онога што је проживио по логорима као Жидов и антистаљинистички комунист, Штајнер упозорава да ваља избјегавати литературу, јер она сама не може изразити страхоте о којима је ријеч. Ни Цезар Данон не литераризира своје доживљаје – износи их прецизно, вјерно, достојанствено. Без сувишних парада и непотребних метафора. Тако су још увјерљивији и импресивнији. Човјеку навру сузе на очи читајући поједине странице, не знам да ли више од туге или од захвалности према аутору.
Таквим се свједочењима служи литература. Од њих се пак гради повијест, њезин највјеродостојнији дио.
|