|
Pred nama je pogled unatrag na rat i na ratove, upečatljiva priča bez milosti prema bilo kome. Kazivanje je to sa leve polovine današnjeg sveta, veran prikaz dalje, ali nažalost i bliže prošlosti, viđen i predočen u ime onih vrednosti koje je jugoslovenska borba promovisala i kojima se uveliko priključila opštim okvirima evropske antifašističke svesti i savesti. Međutim, evokacija narodnooslobodilačkog pokreta nije ni u kom slučaju i njegova apoteoza, nije ona svima nama dobro poznata naknadna šminka istorije. Podrazumeva se da na pravednoj strani nije potrebno naknadno ulepšavanje.
U tekstovima ove knjige, u dokumentarnim saopštenjima, kao i u komentarima Mensura Seferovića, nikako se ne skrivaju trenuci zebnje i zamora, čak ni trenuci povremenih partizanskih pokleknuća. Izranjaju ponekad i duboko zakopane unutrašnje tenzije, baš kao što se ne mimoilaze ni drugi sitniji gresi legendarne ”konspiracije”; a gde-gde ni pojave političke segregacije. Ne zataškavaju se ni pojave stalnog osipanja borbenog sastava, dezertiranja, a u nekoliko mahova obrađena su čak i tragična rastakanja borbenih jedinica. Ne skriva se, dakle, druga strana našeg proslavljenog rata protiv sila osovine, što, razume se, ne umanjuje već uvećava vrednosti pobuda, pa bar delimično i rezultata. Uostalom, kakav bi to holivudski rat bio da se sve to nije događalo? Drugim rečima, ne preskače se ono što je dosad ulepšavajuća partizanska istoriografija, naročito u popularnim tekstovima i školskim udžbenicima uveliko izostavljala i time, suviše često, dovodila u pitanje verodostojnost osnovne istine. A ta je da su se vodile nadčovečanski teške borbe u ime zajedničkih savezničkih antifašističkih ciljeva. Dakle, podrazumeva se da opšta podela na pravo i krivo ostaje, ali se smešta u daleko uverljiviji kontekst no u dosadašnjoj, trijumfalističkoj popularnoj istoriografiji. Jer da se ne zaboravi: postoje uvek i dublje istine, istinitije od rutinskih istinica za svakodnevnu upotrebu.
|
Isak Garibović: Bez naziva, kombinovana tehnika, 2005.
|
|
Zadivljujuće, ali pomalo i tužno – kao kakav roman u romanu – deluju oni delovi ove sveobuhvatne hronike koje se odnose na junaka i čudaka Petra Radovića, koji je od dobro odškolovanog kraljevskog oficira pilota, vođen svojim političkim i moralnim ubeđenjem dospeo u ustaničke, partizanske redove da bi, političkim intrigama ometan i ponižen, napustio armiju i, iz prkosa ili urođenog smisla za humor, posvetio se gajenju pilića. Nažalost, sa pojavom Miloševića, smisao za humor ga je napustio, pa je poverovao da je našao pravog idola, kome se zadivljeno poklonio. Kako je moglo doći do toga da jedan čestit vojnik po profesiji, i nesumnjivo veliki junak, i sebe i svoju vojničku čast preda u ruke jednom kukavnom prevarantu, spada već u one brojne antropološke zagonetke našeg podneblja koje obično ostaju bez odgovora.
No, kad je već o antropološkim zagonetkama reč, ima ih još. A možda će ih biti i ubuduće. Na to implicitno upućuju oni delovi knjige u kojima je dokumentarno i izvanredno dokumentovano izrečeno sve što treba da se kaže o četnicima i o četništvu. Ova zla kob Srbije i srpstva, ova endemska bolest bacila je mnoge staromodne patriote u naručje fašističkih okupatora i dovela ih do svesrdne operativne saradnje sa nemačkom vojnom silom, a i sa drugim manje važnim, ali ne i manje krvavim okupatorskim formacijama. Bio je to greh koji bi se u modernoj Evropi mogao mirno odložiti u prašnjave arhive poluzaborava. Na Balkanu, nažalost, zla kob prošlosti još uvek podstiče nemir i strahovanja. Danas u Srbiji mnoge pametne ljude već uveliko zabrinjava parafašistički, novočetnički pokret haškog zatočenika Vojislava Šešelja. Ovaj ”vojvoda” već i po tituli koju je sam sebi prišio, ne obećava ni mir ni spokojstvo. U ovom trenutku povukao je za sobom dobru trećinu glasača, obećavajući nove granice velike, prevelike Srbije i ispravljanje svih fantomskih nepravdi. Mnogo puta u Evropi već viđeno, i sa poznatim ishodima, ali se kod nas još uvek odnekud sablasno najavljuje.
|
|
Zadnja izmjena: 2005-06-14
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Časopis Most · Mostar · Bosna i Hercegovina
Design by © 1998-2008 Haris Tucaković · Sweden
|
|