|
У награђеним рукописима нешто мора бити анти противно, како би се то у шали рекло, а протумачило, као нешто што проказује, цинка и помало серуцка по лицу хрватске садашњости и прошлости, нешто што баца одређене мрље на читав један народ. Дакле, ако хоћете добити Затезалову лову, морате пљунути у лице најближих и најдражих, па кад то успијете, награду добива тко пљуне из највише даљине, а погоди у зјеницу ока противника. То је, нажалост, учинио Млакић у свом роману. Ферић такођер, готово сви су они до сада награђени, а кулминирало је овогодишњим простотама, глупостима и подвалама Давора Спишића, који је показао да зна вјешто подметнути кукавичије јаје у туђе гнијездо и од тог сјајно профитират, боље од икакве кукавице. Прича његова романа нема ни главу, ни реп. Ту се не зна тко пије, тко плаћа!? Нит приповједавања пуца на више мјеста, па се стјече утисак, да је то Спишић саставио с брда с дола и на неколико мјеста пљуцнуо по својима, да би га боље схватили њихови и дебело наградили.
Главни јунак је неки избјеглица у Шведској именом Радован, који има сина, а тај његов синчић има три имена, јер мајка тог Душана Иранка, па малога зову у вртићу Свен, дома Душко или Дуленце, а бака и дјед зову га Радив. Нема двојбе, добро разрађена тактика да се Швеђани не досјете. Главни јунак Радован не успијева у ничему осим у прилагођавању и црном врагу, док други јунак ове морбидне приче Спишићева романа води љубав више пута у гробљу. Читати како неко води љубав у гробљу, једе говна и сере по свему што је лијепо и људско, одиста је велика храброст и стрпљивост, да не кажемо лудост.
На крају ове чудне приче главни јунак окрвављује руке својим добротворима, па му јадна жена Иранка бјежи с мјеста трагедије главом без обзира са синчићем. Прочитавши ту књигу на крају сам морао зачепити нос и опрати руке, али не од масних слова, већ од масних псовки и бедастоћа сервираних кадшто на столу хрватског језика као предјело, а кадшто у бућкуриш који заудара по некој кухињи, која није у духу хрватске културе и језика. |