|
Једнако смо, брате, летовима вични
и једнако, брате, свак на своју воду.
Једино смо срцем различито слични
ти своје окујеш –
моје на слободу.
Волио бих тако како ти се може:
пустиње,
гитаре,
клинци и
облаци.
Би ли ми било тише испод твоје коже,
јесу ли од мојих лакши твоји ланци?
Све су твоје војне против туђег бола
а ја смишљам бољке и другим и себи.
Еј, да ми је некуд
из овога кола,
али онда М.М. више био не бих.
Док ти је до звијезде,
ти се држиш неба,
а ја гријем мртву,
угаслу и
палу.
Одличан ти рецепт:
стати када треба,
ал’ шта ако имаш срчану будалу.
Волиш докле живиш –
живи докле волиш.
Не вјерујем среће које се не пате.
Сва је дијагноза:
умреш ил’ преболиш.
Испричај ме другим,
можда чак и схвате.
Потећи ће Мјесец као на бол на води.
Има нешто горко
што нас братски веже,
кад се живот вриском стиха ослободи:
„Не могу с тобом,
без тебе је теже.“
(1985.)
|