|
Прво сам видио седам слика потопа у настајању. Босанског, препознатог по иначицама које, путујући, нису видјеле моје очи ни на Истоку ни на Западу: на свакој од њих доминира, или у њој израња, или, скривена, наговјештава своју присутну постојаност, свој блистави хисторијски знак самородности, ничим успоредиве аутентичности, тешањска Градина. Та тврђа, можда у обрисима и слична неким другим утврдама, али је ова једина на свијету, и облику јој даје главно обиљежје брдо, а које је, опет, Онај који ствара поставио само на једно мјесто и нигдје другдје – у Тешњу: више никада, од дана када је и како је настала тешањска тврђа, не бисмо препознали брдо какво је било у доба своје невиности, можда само у зачецима хисторијског доба илирских племена; не бисмо ни тврду препознали када би била на другом мјесту! Босанско брдо и Босанчев дјелатни траг, освијетљени горућим срцем – домовински је мyтхос из чијих се небројних, утисућених жила, исијавају предјели ликовних уозбиљења Хасана Мехиновића: тај стари сликарски циклус просањаних тешањских легенди у којима подигнуте воде поплављују знану и драгу површ домаје памтит ће се по предочењима испричана страха о добу када је вода носила све пред собом. И када су, јер зато су те слике и изрониле из загонетке сјећања, по големој води плутали само спашени одломци свијета попут отока: тако се козмос збио у зрно проса, у тешањско брдо – у тачку својега ослонца – и тврђа на њему, с кулом у којој гори срце у грчу. А испод кључала раста злоћудних вода, видимо, изронили су они који не желе умријети – златокоса дјевојка, бјелобради мушкарац и чудесна жена посјела на пањ скршена дрвета за који смо, ликовном чаролијом, мислили да је растао на средини поплављена града, на средини свијета остављена на милост и немилост дивљем надирању елементарних сила којима се крхки, живи човјек тако тешко може отхрвати.
У свом другом боравку у Тешњу посјетио сам дом Хасана Мехиновића носећи у руци часопис Бехар, с насловницом урешеном његово новом сликом – дјелом посвемашње тематске и стилске различитости од нетом описаних, сликом која је отворила готово рушећи, попут набујала горског осјећања, ауторове унутарње визије, свемирске издвојености и изгубљене удаљености, дарујући оку магичну моћ да види готово невидљиво (као под ситнозором), унутрашње просторе тијела и лебдећег духа који, прелијевајући се, исијава снажно значење приче. Проматрачева упитана згранутост покушава раздвојити или уочити димензије којима нас сликарски гениј, попут најзаводљивијег чаробњака, истодобно и удаљава и приближава овоме што зовемо земљом, звијездом, небом, морем – или крвотоком, површини пулсирајућег срца… – или пак позлаћену лишћу попадалу по добром хумусу! Издвојени детаљи збиље, уоквирени и непротумачена контекста у којем су обитовали, редају се попут највидљивијих обмана: такав је случај с бојеним панорамама непрегледних свјетлуцања и токова у свемиру; вјерујемо да их је аутор преселио, као мотиве, из збиље коју нисмо одмах препознали, јер нас је намјерно оставио да останемо проматрачи с ногама на Земљиној кори онога што је он крилатим кистом дохватио у дубини неба и у дубини мутне загонетке људскога тијела.
Те слике густих идеја предметног и духовног свијета уобичавамо звати нејасним именом, апстрактним сликама. Њих је један критичар (именом Војислав Вујановић) прекрио лијепом значењском спрегом: Свијет је сензација! Слике тог циклуса знаковних сензација аутор је изложио, како и пише на каталогу тешањског Центра за културу и образовање, у мјесецу студеном године 2000.
А на пропутовању између двију држава и двају градова у којима живим, изненада, Тешањ је постао мојом трајном и незамјењивом постајом: први пут кад сам застао, ту је изишла моја најбоља књига, потом је била књижевна вечер, затим представа моје Катарине Косаче, а између сваког од тих умјетничких боравака дешавало се да посјетим само мезаре чувене по онима које закривају, да попијем кахву с људима који ме надахњују попут древне мудрости босанске земље и обнављају ми повјерење у бошњачку доброту, затим ме – испражњена срца – одводе на мјеста гдје се производи сами дух неухватљиве супстанце која обавија средишње језгро, мада га, најчешће, уопће нисмо свјесни. И ето, поновно, прије двадесетак дана, на овом меридијану, изнова се успињах оним басамцима што су ме довели у собицу гдје затекох сликара Хасана Мехиновића и његове најновије слике, у тематском заокрету, у патаренском, у богумилском, у босанском, у нијемом крику хисторијске приче којој, очито, вријеме нема краја! Како је човјек несретан! – каже та Мехиновићева богумилска прича – али, тврдећи истодобно да је то право на срећу из права на своју земљу, на краљевску земљицу Босну која се, таква каква јест, упорно опире и опстаје у големом и хладном свемиру.
И, дакле, што смо видјели? Видјесмо завичајне топониме који нису постали наплавинама и муљем повијести него су, мада у крхотинама, додирнули небо тврђиним кулама, баш као у бајкама у којима након сваког Зла просине Доброта; видјесмо неуспоредиве колористичке позлате свемирске самоће као мисаоне апстракције, и видјесмо, најпослије, обрисе хисторије босанске средњовјековне јесени – а све у неком трокуту једног аутентичног ликовног израза: свијет бајкине очуђености – свијет фантастичне усамљености – свијет хисторијске збиље. Чини ми се да би Мехиновићеву сликарству одговарало именовање унутар сложеног лексичког склопа: митски семантички субјективитет; дакле, сликарство у којем доминира прича о значењу властите позиције у задану свијету. А што мисли тај човјек у Хасановој слици свијета? И што је човјек у таквом свијету? Сликар је рекао: Прича да је од ове Земље створено тијело његово, а Свемир да је завичај његовом Духу и његовој Души. Баш као што је мислио пјесник с Објешенице кад је записао да није од овога свијета.
|