|
Што сам више спавао,
то сам више врискао
да су чуле и комшије испод
А када утонух
у још дубљи сан
и изгубих сваку везу
с извањским свијетом
(у којем све вјере,
све странке и партије
производе своје свеце,
али и своје убице,
своје кољаче и паликуће)
– дограбих неку
захрђалу пушчетину
да се браним,
ама, мој ноћни гост
бијаше већ ишчезао…
Пред зору бијах мокар,
отечених очних капака
и слеђена разума.
Послије, на послу
питају: како сам спавао
Шта сам, фино, сањао…
Спавао сам као на шипку
(што се у народу каже)
Свједоком ми је ОН
који је те ноћи
(са осамнаестог на деветнаести јануар)
у мој град и моју земљу
донио цунами
што је излио мора,
исушио ријеке,
поравнао брда и долине.
С епицентром
негдје дубоко, дубоко
испод Старог моста.
|