|
Каштелан је на невјеројатан начин предсказао страхоте Другог свјетског рата. Ево неких сугестивних стихова: „Под овом трулом куглом гори експлозија динамита“, „У соби међу лешинама падају кише“; „Кољи ме, гаде, парај. Зора ће те опрати.“; „Моја стара мајко, мајко моја стара, смрт ме гризе ову јесен.“; „Мртваци с нама говоре по наборима зида“ и др.
На студентским изборима 1941. године Каштелан носи листу напредних студената Филозофског факултета. Непосредно након напада на Југославију прекида студиј и одлази у родни Закучац, а затим у Сплит, гдје се укључује у илегални рад.
Почетком листопада 1942. године одлази у партизане. У НОБ-у ради као омладински руководилац. Члан је Агитпропа КПХ за Далмацију и члан првог уредништва „Слободне Далмације“.
Одмах након ослобођења постаје уредник културне рубрике „Вјесника“, али убрзо прелази у издавачко подузеће НОПОК, гдје остаје све до 1948. године.
Након раскида са Стаљином, Агитпроп ЦК КПХ узима га за културног референта. Како је због рата морао прекинути студиј, дипломира 1949. године, а 1950. године постаје асистент на Филозофском факултету. Те године приређује за тисак „Руковете“, прву послијератну збирку пјесама Тина Ујевића.
У издању издавачке куће „Зора“ а након паузе од десет година, излази му збирка пјесама „Пијетао на крову“. У њој пјева о ратним доживљајима, послијератној изградњи и социјализму. Осјетан је утјецај соцреализма, а и народне епике Андрије Качића Миошића, старца Милована, као на примјер, у пјесми Надничарска: „Ако нећеш ја ћу знати / вука звати да те ждере, да те дере, / зови вуче, друге вуке, / руке муке за хајдуке“.
Кад већ спомињемо Андрију Качића Миошића, треба рећи да је Јуре Каштелан највише од њега преузео идеју о тзв. кључним ријечима или духовном етимону, па тако често користи ове ријечи: камен, јањад, вук, рогач, кадуља, ружмарин, јаблани или Биоково, Мосор, Билај…
У пјесми „Крвавија“ користи и дијалошке елементе и „кључне ријечи“ и слике („Улице у поплави, Црни дрвореди, Дјеца. Вуци лају. Мождани на руци. Дрвореди лете. Јуриш. Кољи. Туци“.).
Јуре Каштелан исписао је низ предивних стихова о слободи, домовини, партији и Титу. „Не тражи, мајко, гроба мога… Слободна земља живи је лик живога сина твога“ каже у пјесми „Безимени“. „Знам Далмацију и биједу и колибе / и шапат у мраку и вал пробоја / Знам челик, ту младост, та крила / израсла под срцем Скоја.“, овако завршава мементо „Сусрети“ посвећен страдалим ратним друговима. Над Крањчевићевим стиховима 1948. године, како стоји у поднаслову пјесме Барикада, исписује овај стих: „Социјализам – и сан и јава – колико крви и зноја. / О то се први пут, први пут смије домовина моја.“ Пет пјесама под називом „Пјесме о мојој земљи“ потврђују Каштеланову вјерност идеји социјализма и југославенског заједништва. „Лијепа је ова земља. Мени је најдража. У њој смо, / далеки друже, и за те умирали. / Лијепа је ова земља. Социјализам на Балкану. / У њој смо крв и снове и за те, друже, дали.“ или „Расти и цвјетај под звијездом слободе / под руком Партије / и под срцем Тита.“
Позната је и „Пјесма о Титу“, у којој је Тито персонификација вриједности слободе и правде. За Каштелана Тито је прво човјек а онда друг и вођа. Цијела пјесма дише једноставношћу. „У овој земљи живи човјек и друг и вођа / Јосип Броз Тито. / И сви који воле слободу - њега воле. / И сви који се боре за правду – његово име знају.“
Наравно, средишње мјесто у збирци заузима чувена поема „Тифусари“, написана у шест дијелова.
Покушајмо је укратко анализирати.
За поему „Тифусари“ карактеристична су два топоса: рат и смрт. У њој се осјети немали утјецај Ивана Горана Ковачића, кога је Јуре Каштелан изнимно волио.
Поема је писана неједнаком метрицом, негдје у слободном стиху, а негдје у рими.
У првом дијелу пјесник поистовјећује своје стопе са смрћу („Смрт су стопе моје“). Почиње од себе (елемент индивидуалног).
У другом дијелу, пјесник се пита, хоће ли његовим стопама проћи „небо широко, око пуно среће“ или ће његове стопе замести „сњегови у мркој тишини“.
У трећем дијелу уводи елементе колективног („Руком хватам ледену руку. Идем нијем у колони.“)
У четвртом дијелу интерполира стих народне пјесме из свог краја: „Ој Цетино моје село равно, куд си равно кад си водоплавно.“ Међутим, проговара, осим носталгије за родним крајем, и љубав према мајци: „То мајка руке / над мојим сном / над својим сином / савија / и њена црна / црна / коса / ко сан / на мојем челу / клија.“
У петом дијелу његове стопе значе слободу. („У свакој стопи на сваком кораку, слобода, слобода / слобода из ране, из крви слобода израста.“).
Најзад, у шестом дијелу, који је и најпознатији, бујају слике и метафоре. Опет се спајају индивидуално и колективно. Борба побјеђује смрт. („За ме нема зоре, / али и у смрти ми смо партизани / и наши мртви још се јаче боре.“).
Мада је писао и „ангажирану“ поезију, Јуре Каштелан није робовао соцреализму. Напротив, био је отворен и за друге умјетничке правце. Тако, на примјер, 1951. године ради на оснивању ликовне групе ЕXАТ, која ће заговарати легитимни статус модерне и апстрактне умјетности. Каштелан пише 1953. године и предговор за прву изложбу ЕXАТ-а: „Бити умјетник значи стварати, а не опонашати, а не поводити се. Како савладати традицију? Свеједно је како и којим средствима. Нема правила.“ Управо то, да „нема правила“ вриједит ће и за његову поезију, која с објављивањем збирке „Бити или не“ (збирку је ликовно опремио Иван Пицељ, средишња личност ЕXАТ-а), одлази у воде модернизма. Из те збирке треба посебно издвојити пјесме: „Тврђава која се не предаје“, „Salut et fraternite“, „Коњиц без коњика“, „Успомени Ивана Горана Ковачића“ и „Јадиковка камена“.
У први план избија језично умијеће, које треба демистифицирати збиљско. Пјесма „Salut et fraternite“ примјер је Јејтсове (: Yeats) дефиниције реторике. Каштелан у тој пјесми иде од имагинативног к практичном од свјесног к збиљском. У пјесми „Јадиковка камена“ иде пак од практичног к имагинативно од збиљског к свјесном. Иначе, та је пјесма примјер Тејтове (: Tate) „романтичке ироније“. У њој пјесник бјежи од окрутног свијета у неживу материју. Камен је алегорија човјека. „Не дај ми очи које гледају злочин“, каже завршни стих.
Јуре Каштелан ће 1950. године докторирати на Филозофском факултету на тему „Лирика А.Г. Матоша“. Годину дана послије објављује своју четврту књигу пјесама „Мало камена и пуно снова“, која је квалитативно другачија од пријашњих. Збирку отвара експликативном пјесмом „Најезда слика“: „Ако затворим очи – / видим смрт. / Ако растворим очи – / живот ме гледа. / Ја ћу растворити и затворити / као дан и ноћ / као ноћ и дан / своје очи.“
Пјесма „Крв и бура“ опомиње овдашње народе, посебно њезина два стиха: „Овдје на Балкану, на Сави, на Јадрану и гаврани су сити меса.“ и „Крв, крв, крв моја вришти у овој земљи Хрвата.“.
Пјесма „Вражда“ на неки начин је програматска. Све објективно „урличе“, односно својим постојањем даје умјетности „облик“. А „облик је склад“! Пјесник више не пјева, јер хоће пјевати, већ пјева оно што га пјева. („Ја нисам плакао сузе, / саме су плакале.“).
С временом, Каштелан све више тоне у митско. Дистанцира се од простора и времена. Нова пјесма „Крадљивци“ сада је ал пари некадашњој „Јадиковки камена“. Пјесник је свјестан утјецаја природе, вањског свијета, на човјека појединца. Констатира: „Окрало ме сунце / Окрала ме земља“, па поставља питање: „Што ми остаде / Да сам сунце / сунцу отимам. / Да сам земљу земљи отимам“.
Од 1956. до 1958. године, Каштелан је ректор хрватског језика на Сорбони. У Паризу се вјенчао с драмском умјетницом Надом Суботић, с којом ће имати кћер Ладу. На Филозофском факултету промовиран је 1961. године у доцента, а исте године изабран је и за изванредног члана ЈАЗУ.
С Бонавентуром Дудом, главни је уредник капиталног издања Библије, преведене на сувремени хрватски књижевни језик. „Библија је најчитанија и највише превођена књига коју је дао стваралачки гениј човјечанства… Сваки нови пријевод Библије значи културни догађај за народ и средину у којој се јавља.“, написао је у предговору.
У просинцу 1972. године постаје изванредни професор, а 1976. године добива статус редовног професора. Те му године излази и збирка пјесама „Дивље око“. Као већ зрели пјесник, Каштелан увелике мијења стил. Његова поезија је отада симболичка и митолошка.
Његове пјесме су више интелектуалне и херметичке. Све већу пажњу поклања језику. Пјесник треба језиком, наравно поетичким, исказати сваки кутак људске душе. Што пјесник иде више у дубине, језик му постаје све загонетнији. Каштелан је одлазио далеко у прошлост, како би пронашао истину садашњости. А истина је пјесничка истина само ако је „изворна“. То ће рећи, истина људског бивствовања налази се на почетку, истина има континуитет у времену. Дакле, истина је трајна, и зато пјеснику „трајно“ постаје битније од „модерног“. Но, поставља се питање, је ли та истина, која је трајна, позитивна или негативна. За Каштелана је негативна, и зато његов почетни оптимизам уступа мјесто песимизму. Његов црвени коњ преобразио се у жртвеног јарца. У традицији се препознаје колективно искуство, које појединац носи као криж на својим леђима. Као да је Каштелан прихватио ону Марксову: „Мртви као мора притишћу мозак живих.“ Прошлост утјече на садашњост. Колективно одређује појединачно. „Мртви живе у нама“, рећи ће у пјесми „Сусрети“.
Каштелан вјерује у неки прапочетак, исконску ватру, и зато зазива: „О Слободарке о Мироносне. / Ево пролази између ножева стадо без појилишта… Само бљескају оштрице. Гдје сте?“
Међутим, пјесников сан је на „самом рубу“, људском роду треба нови почетак. „Нека ме још једном запљусне прадавна вода / Још једном нека именодавац објави свој бјеличасти / знак из нијеме језгре мрака.“.
Каштелан све више гради пјесме и на библијским мотивима (збирка „Завјет за Епетион“), на што је вјеројатно утјецао рад на Библији и повратак властитој традицији (вријеме студирања на Дијецезенском сјеменишту).
„Ако бисмо укратко хтјели рећи смисао и значење пјесничког дјела Јуре Каштелана, ваљало би првенствено истакнути како је он умио у своме дјелу спојити обичајно и модерно, мирнодопско и ратно вријеме, домаћу средину и универзални осјећај свијета, мале, незнатне ствари и велике мисли о људском путу, свијет сна и збиље, љубав и напаст смрти, ладањску лагоду и трпњу, оно црно у људима свога времена, али и оно свјетлосно над тим црним.“, рећи ће о Каштелановој поезији Шиме Вучетић.
Јуре Каштелан је, поред писања поезије, писао и драме и есеје. Најпознатија његова драма је „Пијесак и пјена - Игре и дијалог с непознатим“. Од есеја ваља издвојити: „Горан и Данте“, „Мозаик о Муртићу“, „О Пољичкој републици“, „О народној пјесми, хајдуцима и ратницима“.
Преводио је с француског, македонског, шпањолског, грчког, руског, чешког и талијанског језика. Тако је, између осталог, превео „Македонске народне пјесме“, „Мухе“ (Жан Пол Сартр), „Маскараду“ (Михаил Јурјевић Љермонтов), „Цигањски романсијеро“ (Фредерико Гарсија Лорка).
Био је немало талентиран и за цртање.
Од 1979. године редовни је члан ЈАЗУ. Умировљен је на мјесту шефа катедре за теорију књижевности 1980. године, а по његовом избору, наслиједио га је др. Анте Стамаћ.
Јуре Каштелан је скромно и самозатајно живио до смрти. Умро је у седамдесетпрвој години живота.
Сахрањен је само у присуству ужег круга обитељи, једноставно, пиранделовски. Обред покопа обавио је проф. др. Бонавентура Дуда с још једним свећеником. Комеморација која је била заказана у Сабору Хрватске није одржана, јер се наводно није могло наћи говорника!
Каштелан је мртав, али живи „у срцу и у пјесми“.
Црвени коњаник
Јури Каштелану
1.
Пут је дуг, дуг, дуг…
Вуку се кораци,
уз друга је друг.
Далеко је прољетни луг.
Пада густи снијег.
На путу је шума, планина, бријег
Високо је подигну стијег.
Завијају вуци, вуци,
и вуци и јауци.
Рањеник умире у муци.
Крвава је рана,
рана партизана.
И стопа је свака
једна рука.
Тешко је изаћи из мрака
у
ново
сутра.
– Јутра, јутра, јутра!
2.
Путује колона богаља и тифусара
Нетко преживи. Већина страда.
У ватри се нови свијет ствара.
Из пламена изгара нада.
Тешким корацима путује сан,
Кроз ноћ хладну и маглу бунила,
Путује нови, свјетлији дан,
Кроз вријеме лудила.
Путују дани, сутрашњи дани
Смрт остаје у ноћи.
Далеко су море и јаблани.
Јутро ће с освитом доћи.
3.
Вијавица вије, вије…
Зима брије, брије.
Смрт се у свима крије.
На челу колоне
Црвени коњ,
У снијег пропада, главом маше.
На коњу пјесник јаше
и пјева:
Ој Мосоре, Мосоре, скоро ћемо на море,
Скоро ћемо свом народу донијети слободу.
Коса његова је барјак црвени.
Очи су му поглед снени.
Негдје према Југу стреми.
На крају пјесник јаше.
За њим иде колона
партизана.
Вијори се грива
коња врана
и проноси пјесма
Јуре Каштелана.
|