Најзанимљивија за њу била је кратка порука са бројем телефона – јавити се послије подне. Тих дана је лежала. Разбољела се од вирусног грипа. Ријешила је да се јави. С друге стране жице, чула је надасве пријатан, ведар, младалачки глас. Рекао је да је доктор за плућа, да ради у Институту за туберкулозу. Ни она се није представила, нити је рекла да је у пензији. Брижљиво његована, вазда дотјерана, изгледала је много млађа, него што је била. Није му дала ни свој број телефона.
Звала га је сваке вечери. Разговори су трајали доста дуго, каткад по цио сат. Причињавали су јој велико задовољство. Лако су налазили теме за разговор. Били су одлични саговорници, често истомишљеници. Тајанствени доктор, заљубљен у свој посао, у слободном времену доста је читао, писао пјесме, учио енглески. Имао је доста хобија. Да би се одморио од интелектуалног рада, бавио се столарским и стаклорезачким занатом. Волио је техничке уређаје, користио је сваки слободан тренутак да нешто научи. Стара латинска изрека „Nulla dies sine linea“, постала је његово животно начело. Нерадо је напуштао свој стан, звао га је „голубарник“. Био је родом из Неготина. Његов отац, Украјинац, потицао је из старе козачке породице.
Кад је послије више разговора, открила даје доктор отприлике њених година, одлучила је да му предложи да се упознају. Радо је то прихватио, али је нагласио да је тај излазак за њега изузетак.
Састали су се једне студене децембарске вечери у центру града. Нермина се овога пута није разочарала. Доктор је био висок, мршав човјек, црне косе, просиједе браде. Спортски, а скупо одјевен, имао је отмјено држање, господске манире. Док су разговарали у кафани, уз пиће, примијетила је да има фине, аристократске руке са дугачким прстима. Предложио је да се прошетају, није подносио мирис духанског дима. Избјегавао је кафане. Више је волио да се бави спортом, игра шах, карте… Много је причао о својим родитељима, распитивао се о њеним. О своме приватном животу, није рекао ни ријеч. Није ни она. Тек на аутобуској станици, кад су се растајали, Нермина му се представила. Рекао, је да се зове Игор. Није имао оловку да забиљежи њезин број телефона, замолио ју је да се поново јави.
Кад су се растали, Нермина је имала утисак да је није ни примијетио као жену. Није је честито ни погледао. Веома јој се допао, те је, ипак, одлучила да га позове. Игор је рекао да је, управо, намјеравао да јој се јави, како би мало предахнуо од вишечасовног учења. Био је запамтио њезин број телефона. Није предложила да се поново састану. Ријешила је да му се више не јавља.
Приближавали су се новогодишњи празници. Нермина је одлучила да сама, преко туристичке агенције, отпутује у бању. Била је преморена од непријатних догађаја који су је пратили током цијеле године. Уочи самога поласка, позвала је доктора за плућа да му пожели срећну Нову годину. Рекао је да му није до славља, због лоших прилика у земљи.
Док се одмарала у бањи, Нермина је размишљала о своме необичном познанству преко огласа. Игор је, несумњиво, био човјек вриједан пажње. Занимљив. Но, велики особењак, довољан самоме себи, попут Хесеовог „Степског Вука“. Волио је да посматра и проучава људе, да помно ишчитава читуље, огласе у новинама. Можда му је познавање и опуштање с људима задавало потешкоће? Да ли се икада женио, да ли је имао породицу? Била је увјерена да му се није свидјела као жена. И готово сигурна да га жене уопште не занимају. Можда се некад разочарао, патио? У сваком случају, био је више заокупљен неким, за њега пречим, пословима.
Није јој било право. Но, надала се да ће бар остати пријатељи, добри саговорници. Јавила му се чим се вратила кући. Њен позив га је, како јој се чинило, обрадовао. Нису дуго разговарали. Доктор се управо вратио с посла. Био је уморан, гладан. Обећао је да ће њихов сљедећи разговор трајати дуже. Нермина је, узалуд, из вечери у вече чекала да се јави њен доктор за плућа. Намјерно није ни с ким разговарала, увече није нигдје излазила. Никада се више није јавио, а ни она њему. Готово је жалила што се с њим упознала. Схватила је да су они дуги, занимљиви телефонски разговори, пред крај прошле године, били заправо, најљепши, незаборавни дио њиховога познанства. Једина утјеха, разонода, за вријеме болести. Да није била толико радознала, сита своје самоће, жељна љубави, можда би се ти угодни разговори наставили и у овој години.
|