|
Догађају се неки подмукли тектонски поремећаји – и град Мостар и Босна и Херцеговина опет су на мукама и големом искушењу у којем, испада, да су сви народи једнако страдали и једнако угрожени, па се сви окрећу својим торовима у којима траже упориште и спас.
– Е, вала, нећу се никојим приклонити, па таман црк’о…
Ову реченицу, у попратном писму часопису „Мост“ из далеке Америке шаље један доказани и неизљечиви Мостарац, Херцеговац и Босанац који је вазда тражио неке сунчане стазе живота, тражио неке своје јаране с којима се у нашем, не увијек лахком и лагодном времену дружио, и у својим колумнама и репортажама сликао их својом бојом и својом ријечју, увијек широко отворен према свему што бијаше хумано и лијепо.
Истог дана, што није врлина овог записивача, послан је у Америку одговор с којим ће драги пријатељ бити задовољан, можда и неће.
Он пита: зашто наш, и његов часопис не пише о лоповлуцима и проневјерама, у сваком броју што се пише, од корица до корица. Па набраја: краду државу, краду земљу, краду предузећа и надалеко чувене фирме, краду дјецу и људе, краду ријеке и шуме, краду рибе и коње, краду гробнице, краду историју…
Наш је Мостарац и забринут, дебело. Јер је вјеровао да ће његов град и његова земља, послије ратног пустошења бити заштићени од злих вјетрова, од смутљиваца и препредењака свих фела, од криминалаца и „политичара“ који би, чини се најрадије, камен по камен, комад по комад одламали од Босне и Херцеговине и придодавали га сусједним државама. Јесу неке јаке државе, хаман!
Он је пун срџбе, па сугерише да преко „Моста“ поведемо „рат“ са свим букачима и хушкачима, са свим медијима и њиховим покровитељима који се никада нису одликовали осјећајем историјског разума и који су одавно занемарили свој домољубиви и родољубиви инстикт.
Колегу у дијаспори неће утјешити реченица да никада нисмо људскији и рахатнији него када волимо и друге, али, истовремено, нисмо ни тако трагично несрећни као онда када љубав није узвраћена.
Да ли смо ми, да ли је наш град и наша земља, да ли су наши народи заслужили бољу судбину!
Што се тиче овог снивача и записивача – Срби, Хрвати, Црногорци, Словенци, Македонци су његова браћа од амиџа и даиџа; послије Бошњака, нема од њих ближег рода и порода на овој планети – иако, опет и опет, једни на друге фркћу и реже, као да никада нису живјели у једној земљи. Овај часопис, стога, одбија да води полемику с перјаницама мрака и мржње. Поготово не на нивоу простачког вербалног иживљавања, чак и силеџијства.
Овај ће часопис уступати простор ауторима који су чинили, и чине част овом граду о овој земљи. Ауторима, који вјерују у себе, у своје пријатеље и сараднике, умне и братски опредјељене људе. Ауторима који – када им отежа бреме живота – утјеху налазе у својим сновима и маштањима у којима су, одувијек, завичаји били у људским срцима гдје су вазда цвјетале башче с хиљаду трешања и, у рани сабах, езани са мунара и црквена звона, будили народ.
Друже и господине читаоче, тако је конципиран и овај број „Моста“ којег имате у рукама и у којем се јављају аутори из Сарајева и Калифорније, из Грачанице и Чикага, из Осла и Благаја, из Стоца и Бостона, из Бугојна и Белгије, из Лукавца и Лондона, Бањалуке и Београда, из Шведске, Кинтаке и Јуте, Загреба, из Словенске Бистрице и Италије…
То вишегласје и хармонија, то јединство читалаца, сарадника и уредника – извор су радости свих добрих Мостараца и мостољубаца.
За све њих, овдје и у дијаспори, Нова, 2005. година није ни потпуно црна ни потпуно бијела. Него, онако, црнобијела. С берићетом!
|