|
Ти нешто биљежиш, Тале Трагачу? О селу, о људима? Пишеш о срећи и несрећи људској? Има ли горе несреће од моје? Хтио бих казати Хамовој дјеци како је било, а и својој. Би ли могао…?
Не знам, Реуфе, може ли се уопште испричати истина. И шта је истина? Она слика у твојим очима, или у Хамовим, или у очима његове дјеце? Или у мојим очима?
Реци им само да нас је убила пјесма, и крв, и ракија, и пјесма у крви, и ракија у крви, и несрећа у крви, и јабука, и несрећа у јабуци, и… ма, ти ћеш то боље, ти си вичан ријечима. Ја сам само знао пјевати.
Сањао сам Реуфа. Није ми било драго. Знао сам да му морам услишити молбу, а тешко је то, тешко је несрећу замотати у ријечи.
Нико у селу није знао грловито запјевати као Реуф. Јежила су се и напињала милином јахоринска брда од његова гласа. Његов глас бјеше његова срећа у души и његово проклетство. Од тог гласа врила је крв и разум махнитао ускликом лудила и пијанства. С ракијом би његова пјесма опчинила душу да пукне, да се распрсне у звуку, да се утопи у тону необуздане радости и разиграног бјеснила у крви.
Превише је било радости у мојој крви, Тале, нисам је знао обуздати, нисам је знао укротити, прешао сам границу, то нам је донијело несрећу и то нас убило. Хамо ништа није крив. Крива је моја опчињеност. Мислио сам да мом усхићењу не може доћи крај, а нисам знао да се срећа и несрећа смјењују као дан и ноћ. Нема више пјесме у гласу, убио сам је, удавио, казнио, да послије ње не дође опет проклетство, да га више никад не дозове.
Зашто су људи петком долазили пијани са посла и са пјесмом улазили у село дуга је и тешка прича. Углавном понављало се то сваког петка као шејтанска џума у њиховој крви. Крај радне седмице палио је потребу у људима да кроз пијану пјесму искале своја скривена осјећања. Тријезни се нису знали отворити, презали су да их не прозову мекушцима, па су своје нагомилане осјећаје крили у пијанству.
Међа је међа, а брат је брат, крви би ја своје њему дао нека је пије умјесто воде. Ал у оној међи, у оној јабуци нашој заједничкој био је шејтан, ја не знам шта би друго могло бити. Ето, ти си ишао на школе, па реци, шта је друго до шејтан. А и у флаши је шејтан. И у цигари је шејтан. И у жени. И у пјесми. И у причи, можда. Та, није ваљда Реуфе у свему што си волио шејтан? Можда и није, можда ја нисам знао да волим, можда сам превише волио и то ме убило, и брата ми убило. Ко ће га знати, Тале, али би волио да се никад нисам родио и да ни за срећу ни несрећу нисам знао, лакше би ми, чини ми се, било. Овако никад и нигдје мира нећу наћи, ни у смрти, ни у ништавилу самом. Нема горе казне него кад човјек самог себе казни. Ту му ни Бог, ни шејтан не могу помоћи, а нестати га, и оног што уради у пјесми и пијанству, не може. А кајање горко, тешко, сто пута горе и од срама и од смрти и од самог џехеннема.
И дође петак, и дође пјесма, и дође Реуф у село пијан. Изљуби своја три сина ко три златне јабуке. Сједе за сто испод куће, погледа у Хамову кућу пеко пута и весеља на његову лицу нестаде. Бијаше му криво због тога и он запјева од муке („На леђима кошуља шарена, а душа ми ножем избодена“).
Хамо је стајао за вратима своје куће и срце му се цијепало од братова гласа. Њих двојица нису могли да дијеле ни радост ни тугу (нешто им се жене закачиле, око неке јабуке на међи, па и у њих ударила зла сеоска крв – због међе и заједничке јабуке).
Нисмо се ми ни свађали ни тукли, али од некаква чудна ината и пркоса нисмо могли ни причати, ни јести, ни пити заједно (а у ватру би један за другог скочили), као да је јабуку сам шејтан калемио.
Калем је севап, Реуфе, и не може бити шејтанска ујдурма.
Знам ја да су добри, бирвактиле, ишли по селима да калеме воће и сакупљали севап. А, јесу ли то радили искрено, из душе, да помогну гладну путнику, или су то радили због себе, само због севапа? Севап им је, можда, био потребан због великог страха од смрти и казне, па су пробали да се откупе и пред собом и пред народом и пред Богом. Калем од таквог добротвора није севап, то је гријех и проклетство, Тале. Такав је један изгледа калемио и ону нашу јабуку на међи. Не зна се ни ко ју је калемио, ни када, али откако знам за себе доносила је несрећу. И дјед ми се тукао с неким због ње, и бабо ми се свађао са амиџом, и дјеца падала са ње и руке ломила, и краве се давиле јабукама и цркавале, и жене дјецу под њом губиле, и змија са ње уједе Омера, и врана око Салку ископа, и…
Не можеш за све кривити јабуку, Реуфе, све се је то могло догодити и без ње.
Јесте, ал…, ето, испричај ти како је било.
Не могу, ни ја не разумијем и бојим се да нико неће разумјети.
Пробај, из душе, немој ко онај калемџија због севапа.
– Жено, флашу и двије чаше! И пушку ми донеси!
– Коме ћеш другу чашу, Реуфе?
– Хамо ће прећи да запјевамо.
– Жену штрецну зла слутња, али донесе што је тражио. Реуф запјева гласовито и жаловито. Испуца из свог карабина и једна грана са јабуке на међи паде на земљу.
– Хајде, брате, Хамо, да беремо јабуке! Да попијемо и да запјевамо, ко некад док бабо бјеше жив. – звао је Реуф пијаним гласом и сузних очију. Некаква туга се наталожила у стомаку му. Рукама би утробу извадио и тугу подерао кад би му брат изашао и са њим запјевао.
|