|
Тако је било све до несрећног „догађања историје“ деведесетих. Потресен улогом принудног сведока збивања у тој црној деценији која се подударила са временом његове пуне животне и уметничке зрелости, Тиквеша је из основе изменио уметнички кредо. Сурова стварност коју је преживљавао тргнула га је из његове меланхоличне медитације. Током деведесетих, настала су дела која су представљала једног новог, непознатог Тиквешу. У њему као да се променило све, разумевање односа уметности и живота и начин употребе ликовног језика. Његови нови радови једва да су се могли препознати на тадашњим УЛУС-овим изложбама. Били су то колажи, начињени на „дадаистички“ начин, чији су фрагменти, узимани из дневне штампе, укомпоновани у транспарентне целине, јасно алудирали на уметнички ирелевантне, али животно актуелне догађаје и на личности њихових протагониста.
Иако ти догађаји полако тону у историју, они и данас прожимају Тиквешину стваралачку свест. О томе сведочи његова јулска изложба у београдској УЛУС-овој галерији. Тиквеша је развио језичку структуру израза својих доживљаја онога времена. Уз колаже, појавили су се асамблажи и инсталације. Ти експонати грађени су од аутентичног материјала, од реалних предмета, узетих са места трагичних догађаја...
Тиквеша је, као зрео стваралац, схватио бесмисленост илустративног приказивања апокалиптичних призора минулог балканског рата који је са једнаком страхотом погодио оба његова завичаја, људски и уметнички. Он је, отуд, нашао решење у једном ликовном изразу који би се могао назвати симболично документарним. Било би банално оквалификовати његову тематику стереотипом антиратног ангажмана. Тиквеша је прожет одвећ дубоким осећањем резигнације да би могао да се изражава као ангажовани уметник. Његово дело није визија већ запис. Оно не подстиче бунтовно подсећање, већ одражава тежину горког памћења... Најјачи утисак који посетилац ове изложбе мора да понесе са собом не односи се на прошлост, већ се, злослутно, тиче будућности. Иако то не каже отворено, Тиквеша подстиче слутњу да балканска трагедија није завршена. Својим стваралачким гестом, овај уметник као да алудира на фаталну, ирационалну, тамну неминовност која, по нама незнаном, немилостивом закону, и даље прети...
„НИН“, Београд, 9.IX.04.
|