|
Они што забораве себе,
(кад се први пут виде)
Слијежу раменима.
Под срушеним сљеменима,
Под тјеменима,
Васиона купола, мрмља.
Бијело је небо
У коцки празнине.
Од бијелих крхотина
Градимо немуште ријечи,
Све млијечи,
Сва раздрагана поља,
Воља да надвисиш себе.
Кад црв прегризе петељку
Јабуке испод алема,
Све што се чинило близу,
Наше и свију, у нама,
Неухватљива је прашина.
Бијела се слијеже у Млијечни пут.
Само се, закратко, усправи
Двострука сјена минарета
У первазу празнине.
О, Тине, Тине,
Твоји високи јаблани,
Кристална коцка ведрине
Коју нам намрије, Честити,
За наша огњишта подглавак.
Град је разграђен у себе.
Боде коцка празнине
Ни гроба, ни нокта у гребу,
Да загребе висине,
У оку неба догарак.
|