|
 Драги наш Јозо, дозволи да се у име своје породице опростим с тобом с најљепшим могућим епитафом за човјека „Нека му је лака земља као што је и он њојзи лаган био“.
О твојим бројним улогама на филму и у театру писали су и писаће многи хроничари и критичари. Прича о теби као човјеку, твојој доброти и племенитости је прича за себе. Ти си Јозо био готово идеалан, што значи донекле и немогући спој два духовна свијета, оног сарајевског и овог мостарског, комбинација сарајевске раје и мостарског лискалука. Кад такви људи оду из наших редова, мало је рећи да ту остаје празнина. Губи се један драгоцјени континуитет, осиромашује се галерија раскошних ликова око нас. Многе твоје шале заслужиле су да уђу у зборнике.
Ти и Твоја Дида живјели сте сами, али Ваш дом је био увијек пун живота. Радост коју сте зрачили могла се готово опипати. Често си ми говорио, када сам долазила у Мостар, да уносим радост у Вашу кућу – а ти Јозо уносио си радост у наше животе.
Не само у Вашем дому и сусједству, него и у цијелом Мостару, а и у Сарајеву, твојим одласком осјетиће се велика празнина, али ће успомена на тебе бити утолико трајнија.
Твоји пријатељи Мирјана и Миро Јанчић с љубављу и поштовањем у тренутку опроштаја с тобом веле – нека ти је вјечна слава и хвала.
Мостар, 28.08.2004.
|