|
 Магистра Шемсу Баџака упознао сам у јесен 1978. године када сам се преселио из Сарајева у Мостар. Затекао сам га на дужности продекана Економског факултета Универзитета „Џемал Биједић“. Од првих сусрета Шемсо ме топло прихватио и потрудио се да ми омогући угодан рад. Човјек не може објаснити све оно што се дешава у животу, па тако ни оно зашто је управо Шемсо Баџак постао један од мојих најближих другова и пријатеља. То пријатељство и другарство трајало је све до несретних и злокобних дана 1992/93. године. Заједно смо се радовали, али и туговали. Туговали смо када сам у Сарајеву сахрањивао своје најмилије и када је само Шемсо нашао времена да дође на сахрану мојих најближих. Касније смо заједно туговали и сахрањивали његове најмилије, мајку и брата.
Радовали смо се сваком успјеху у његовој или мојој породици, а нарочито када је, извршавајући аманет своје мајке, градио кућу на Косору. Тамо смо проводили многобројне радосне тренутке. Шемсо је био човјек, као и многи Мостарци, пун духа и склон шалама. Нарочито смо се радовали када би, као страствени риболовац, на вољеној Буни успјешно уловио коју рибу. Тамо смо знали дочекати најљепше тренутке заласка сунца и чудног бајковитог смираја. Водили смо дуге и разноврсне разговоре. Јер, како је то рекао познати Херцеговац, књижевник Ника Миличевић, „Од разговора ништа љепшег нема“.
Драги Шемсо, највећи дио свог радног вијека провео си као професор Средње економске школе, а касније на Економском факултету. Одгојио си генерације ђака и студената којима си несебично преносио своја стручна знања. Они ће те сигурно дуго памтити. Био си врстан педагог и савјестан професор.
Твој живот, као и животи хиљада твојих суграђана, дубоко се измијенио доласком несретних ратних година.
Најтежи дани дошли су ненадано 9. маја 1993. године. Тог кобног датума за твој живот и твоју породицу, истјеран си из стана и измучен, отјеран у логор Хелиодром. Тамо си још боље видио ту страшну, тамну страну људског лика, када људи постају злочинци. Срећом, уз помоћ племенитих и добрих људи, којих увијек има без обзира на њихов број, ниси дуго боравио у логору, али си се морао скривати у непосредној мојој близини, док ти опет племенити добри људи нису омогућили да са породицом, преко Далмације, одеш у избјеглиштво, у далеки Лондон. Нисмо прекидали контакте које смо одржавали писмено и телефонски. У том тужном избјегличком животу, у хладној Енглеској, ти си сањао повратак у свој родни Мостар, у своју „Калифорнију“ препуну сунца и плавог неба. Остао си, успркос свој голготи коју си прошао, човјек племенит, вјерујући да правда мора тријумфовати над неправдом, истина над свим бескрупулозним лажима, а љубав – и једино љубав – да може побиједити зло. Зато је твој сан био сан о Мостару како си га и познавао, гдје су људи, без обзира на националне, вјерске и друге разлике, стољећима живјели, радили и умирали заједно. Твој сан о повратку није се могао остварити. Твоје нарушено здравље, упркос и енглеским болницама, није могло бити санирано и често си тамо морао тражити медицинску помоћ. Једина радост и неко свјетло у тој избјегличкој тами био је твој унук коме си поклонио сву своју њежност и бригу.
Мада болестан, ипак си прије двије године први пут дошао у Мостар да видиш свој град, пријатеље и своју кућу у Косору, која је срећом обновљена, опет захваљујући добрим људима. Ниси ни тада имао много среће. Морао си опет провести неколико дана у болници у Мостару, а онда се поново вратити у Лондон.
Посљедњи пут, прошле године, скоро на штакама, дошао си поново у свој Мостар. То је био и наш задњи сусрет.
Опраштајући се од тебе желим да ти захвалимо на свему ономе што си пружио својој породици, свом вољеном граду и домовини, Босни и Херцеговини, коју си неизмјерно волио и за коју си се бескомпромисно борио.
|