|
 У овом дану, који је тмуран као што је тмурно у нашим срцима, окупили смо се да испратимо на посљедњи пут нашег драгог и доброг друга и пријатеља Недјељка Неђу Андрића, с којим смо радили и друговали задњих неколико година.
Планинко и ја смо Неђу упознали једног јесењег дана прије четири године у Млиници, на обали Неретве, код Старог моста. Од првог минута смо осјетили његову магичну доброту па се одмах створило пријатељство које је трајало све ово вријеме нашег дружења, пријатељство које је било искрено и братско, јер је Неђа био наш брат по убјеђењима, по гледању на свијет, по љубави према људима, по жељи да се у Мостару и цијелој Босни и Херцеговини закопају духови зла и да се стварају услови за бољи живот. Била нам је част и привилегија што смо били Неђини пријатељи.
Са Планинком и са мном, са Сандом, Шејлом, Ларијем, Билом, Китом, из Mid American Group компаније, а раније и са Костом Роумелом, Неђа је као директор маркетинга настојао да се у Мостару оствари стамбени пројекат са којим би сви били поносни. По оној пословици да је „туга са пријатељем пола туге, а весеље двоструко“ Неђа је с нама дијелио тешкоће али је истовремено са великим задовољством учествовао у радости кад смо успијевали да тешкоће савладамо. Ништа му није било тешко да уради. Отварао је сва мостарска врата са лакоћом, јер ко то у Мостару не би изишао у сусрет том дивном човјеку који је плијенио својим осмијехом и благошћу. Неђу си, једноставно, само могао да волиш.
Неђа је био добар и племенит човјек. Његова доброта је била као из неке дивне књиге, као из романтичарског филма, као да није била из овог поднебља и овог живота. Мало ко је у животу имао ту несрећу, као Неђа, да два пута буде затвореник фашистичких логора. Први пут је у усташком логору био кад је имао тек пет година, а други пут у трагичним данима наше недавне прошлости. У првом логору је изгубио оца, а у другом је прошао кроз голготу коју су могли да другом човјеку, и то још сусједу, приреде само нељуди. Кад би га питали зашто их не пријави суду, јер им је свима знао имена и презимена, Неђа би одмахнуо руком и рекао: „Били су манипулисани и обузети мржњом и национализмом, а национализам је болесно стање, стање лудила“. У Неђи је било толико доброте да чак ни своје мучитеље није могао да мрзи. Он је волио људе, а нељуде је једноставно презирао. Непријатеље је побјеђивао добротом.
За Неђу никад није било битно да ли је неко ове или оне нације или вјере иако је свачије опредјељење поштовао. Мржња му је била страна, а пријатељства топла и искрена. Његови пријатељи су били и Маја, Бега, Јоле, Франц, Томо и Мира-професор, Жеља и Зела, и Сенада, и многи други који су били дио његовог живота и Мостара. Редовно је пратио часопис „Мост“. Неретва је за њега била извор инспирације, а Пијесци из којих потиче, надахнуће и мјесто у којем је налазио мир и неизмјерно задовољство. Својој породици је био дубоко одан, брату Браци и снахи Боси, покојном брату Мићи и његовој трагично страдалој супрузи Нели, сестрама Ради и покојној Беби, и њиховој дјеци и унучади за које је гајио велику љубав. Као и за Душка, човјека којег је волио као брата рођеног, чији је сваки корак пратио, чије је утакмице гледао или преносе слушао на транзистору, од којег се није одвајао да би могао да прати шта се то код Душка дешава. Душкову слику је ставио у оквир поред своје и тамо ће остати вјечно.
Неђа је био Мостарац у правом смислу ријечи. Волио је Шантића, пјевао Емину, играо рукомет, био извиђач, примао људе у хотелу „Мостар“ као да је његова кућа. Његови бивши службеници до задњег дана су га звали „шефе“ или „директоре“ иако је то престао да ради више од деценију раније. И кад га није било у Мостару био је увијек присутан ту, међу својим пријатељима. Као да га је Шантић звао својим стиховима „остајте овдје, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије“ Неђа се вратио из изгнанства, да би био у свом Мостару, у којем ће вјечно остати. И са нама, Неђиним пријатељима и родбином, Неђа ће бити вјечно, док Неретва тече, док пушу буре и док сунце буде гријало као што ово, мостарско, грије.
Хвала и слава нашем драгом Неђи Андрићу!
|