|
А цијели протекли април Неретва је дивљала као помахнитала ждребица, носила и рушила све пред собом. Њезине, никад предвидиве воде раздирале су обале, имања и градилишта.
Мостар и његова ћуприја, подупрта армирано-бетонским носачима остали су – на узгор. Ријека је опет мирна и питома – као да јој људи нису поставили толике замке и преградили је хидроцентралама.
Све људи могу, кад хоће. И да људски достојан живот граде савладавањем бројних тешкоћа. Мостарци су их вазда имали. И данас, веле, чим укључе било који тв канал – хвата их страва!
Сваки догађај овдје се исполитизује. Град је у жаришту те политизације и конфронтације која је један дубоко усађени приземни ударац и мени, и теби драги читаоче, али и мирном суживоту у Мостару и Босни и Херцеговини.
Многи насрћу на народну имовину као првобитни дивљаци, којима није припало довољно блага при диоби плијена. О приватизацији, крађама и пљачки, да се и не говори. Па: анархија, страначке размирице, неред и насиље. Што је најгоре, грађани насједају пропаганди којој је циљ – оцрнити град, оцрнити земљу и њене тековине.
У писму редакцији „Моста“ (које је инспирисано, све популарнијом и све професионалнијом емисијом ТВ Мостар „У фокусу“ Алице Бехрама) – то нам саопштава угледни Мостарац који је раскрстио с неким својим заблудама. Све до недавно, човјек је био ревносни муслиман који је наивно вјеровао да се зло међу људима може сузбити – молитвом. Врага, догађаји у нашем окружењу то демантују.
Али, овај чланкописац неће да буде жандарм наше суморне свакодневице и да иде у хајку против религије, нити да намиче вијенац мучеништва било којем народу. Он се не бави древном професијом пророка или предказивача будућности. Ма колико то изгледало парадоксално: многе људе данас мучи проблем – како лакше да памте дане и догађаје, а код њег је обрнут случај – како да их заборави, кад не може!
Тако уважени читалац пише о хашким оптуженицима. Њихова одбрана, смијуљење пред тв. камерама и лијепорјечивост, замало да човјека гану! – пише Мостарац. Свједочење о свом деветомјесечном робијању у рођеном завичају започиње описом трагичних догађаја на стадиону „Национал“, у Сантјагу, у Чилеу – уз напомену да је, и он, најприје у Дретељ па на Хелиодром одведен са стадиона „рођених“ под Бијелим Бријегом.
... Гледали смо затворенике, своје комшије кад их изводе из просторије за саслушавање са опекотинама по ногама изазваним врелим гвожђем. Гледали сужњеве са згњеченим зглавцима на рукама; једног затвореника, момчића, кога су положили на стомак а руке и ноге му везали изнад главе... Око њег је било крдо силеџија који су му клијештима чупали нокте. И сад у нама одзвањају крици мучених логораша... Прва два дана нико није смио ни да се помјери, док смо лежали на врелом асфалту... Већ послије десет-петнаест часова многи су се онесвјестили од удараца, глади, жеђи и рафала које су, оргијајући, испаљивали изнад њихових тијела.
Зато: осуде актера ових бруталних и срамних догађаја морају имати једнаку истину и етичку норму, ма из којег народа потицали, ма над којим народом геноцид починили.
А они, злочинци, траже гаранције да се бране са слободе! Да докажу своју тобожњу невиност.
Смијеши се, мој читаоче, или плачи.
Као што је Неретва плакала за својим мостовима.
|