|
Сабрија је пјесник, храбар је путник, он не ставља восак у уши док слуша „сирене“ живота, напротив. У поетској материји овога слушања то је највећа његова пјесничка вриједност.
Туцаковић у свом поетском лабораторију бдије у сред пута којим наилазе живе ријечи из свог извора. Ту је све извор. У природи нема ни једног гласа, ниједног покрета који Сабрији не би био надахнуће. Ознака праве поезије, уосталом, и јесте у томе што јој је ток као у великих ријека које се примичу мору, смрти и свом бескрају. У свом природном нагнућу према смјелој спонтаности, његовом природном стилу додају ширину доживљавања, ширину Истине, медитативности.
У опћем слому духа око нас, у примитивизму уз фаст-фуд (: fast food), прво, трговину људима, лаж као стил живота, као зачин на патњу и високе узлете духа, „Брид“ кријепи снагом коју истински развија одговор, можда и на сва питања...
Овај се пјесник носи с чињеницом свједочења живота. Начин да будеш свједок важнији је од дјеловања – то је бити сам живот.
Такођер, као увјерени хуманист, он дијели своје дарове, своје молитве и своју самилост (милосрђе).
Шутња и самоћа код Туцаковића нису затворенији, већ супротно, отворенији. Његова поезија је школа која нас учи да будемо сретни и у самоћи шутње и у шутњи самоће. Самоћом и шутњом, заправо, откривамо што је – човјек.
- Све сам више тамо гдје ме нема,
- Годови времена убрзано стежу
- (Тамо)
Једноставно речено, ова Туцаковићева стихозбирка открива нам начин живота да се буде свој, цио и интегралан у себи, међу људима и другим животима, као и у конгурентности са цијелим космосом, другим ријечима речено у једном сталном, иманентном и интерактивном односу са Богом.
|