|
Весна Оборина је завршила Медицински факултет у Београду а у Сарајеву специјализирала општу медицину и одбранила магистарску тезу. До 1992. године живјела је у родном Мостару. Запослена је у подгоричком Дому Здравља. Оборина је објавила и двије збирке поезије „Реквијем“ и „Носталгија“. Члан је Удружења изворних умјетника Црне Горе и Удружења хаику пјесника Србије и Црне Горе. Иза поетесе сензибилних осјећања, емотивних подстицаја и бујне имагинације су бројне колективне изложбе и лирски токови којима даје вриједност искреног доживљаја са опште људском и универзалном поруком. Тако Војка Вујиновић, новинар, биљежи да је ријеч о чаробници која укршта позив љекара и жељу да закорачи у свијет сликарства и поезије.
О ликовном стваралаштву, поезији, родном граду и мостовима који спајају људе и просторе, Весна Оборина каже:
Сликарством се бавим од 1992. године. Почело је из потребе да превазиђем све оно што ми се дешавало и да доласком у Подгорицу одагнам тугу, јад, чемер, безнађе, ужас и немаштину коју су условила ратна дешавања. Био је то начин да побјегнем од стварности како би машта и снови задржали макар дјелић онога што је постојало дотада у животу. Први радови били су везани за мој Мостар и стари мост који сам памтила или видјела на некој од сачуваних фотографија. Сликарство је било уточиште у којему сам проналазила мир и смисао живљења. Дружење са кичицом враћало је и енергију након напорног професионалног ангажмана.
Као члан „Сликарског уранка“ на радним излетима широм Црне Горе биљежила сам, поред осталог, и бројне сакралне објекте који су потврда прошлости народа овога краја. Та мистична атмосфера и тишина у њима дјелују умирујуће. Све се дешавало спонтано. Акварел, моја сликарска опсесија из дјетињства, као да је остајао по страни све док унутрашња снажна осјећања нијесу прокувала. Тада настају слике и поезија. Мостар је био град умјетника, као и Црна Гора. Шетња Кујунџилуком (старом чаршијом) погледи у радњицама гдје су и продавци стварали у акварелу, као и прозрачне слике Афана де Ривере оставиле су трага. Зато сам у родном граду прије двије године организовала изложбу „Мостови љубави“ на којој је централно мјесто припало старом – мостарском. Није он био само мост преко ријеке, него много више од тога: свјетлост родног града, његова љепота и непоновљива душа коју људи носе собом, умјетност. Ова изложба у „Мосту“ симболична, иако тематски није слична, пуно значи. Поновни сусрет са пријатељима у Мостару биће на празник Васкрсења у галерији „Ћоровић“.
|