|
Али, није то само био догађај културног карактера. Као да је судба правично и овдје умијешала свој прст, невјеројатног праворјека. Онако како се за живота понашао велики Алекса Шантић гледајући у људима људе, а не носитеље националних и политичких исказница, тако су се те ноћи владали и понашали бројни назочни представници политичкога живота Херцеговачко-неретвањске жупаније.
Дирљиво је било видјети призор у којем један од актуалних министара ХНЖ, с нескривеним поносом, показује свој дипломски рад чијим је тематом, већ сад далеких годишта био литерарни опус Алексе Шантића.
Да се зна и забиљежи: министар је дужносник, и то високи Хрватске демократске заједнице.
Та ноћ је била по свему посебна...
У њој су многи Мостарци с оне стране (можда по први пут??) прешли на ову страну (намјерно говорим „ова“ и „она“ иако у мом особном вокабулару то не постоји!). Алекса је племенити Шантић, те ноћи гријао наша срца и правио невидљиви мост меду људима који се до јучер нису ни поздрављали.
Осамдесета обљетница смрти великог Алексе није ми пружила мало задовољство, али као да је у срцу то био стварни „мали удар“ – увертира за оно што ће донијети сутрашњи, цјелодневни пут у Београд...
Путовао сам са књижевником Алијом Кебом на отварање пригодне изложбе о Старом мосту.
Мостарска ноћ била је стварно увертира.
Јер, београдска ноћ значила је више од било каквог културног, политичког, драгог догађаја.
На изложби сам видио и чуо више од садашњег Београда...
Дошао негдањи, господски, умивени, зачешљани и трезвени Београд да се поклони мимар Синановом чуду.
То што је говорио Богдан Богдановић, модерни неимар и изопћеник из живота невриједног људског живљења, проицираног милошевићевском логиком, била је опет увертира за разнослојан, искричав, искрен и до краја отворен пледоаје на велику тему ЉУДСКОСТИ, коју је држао професор римских, паришких и загребачких универзи господин Предраг Матвејевић.
Његов говор је био прави говор мостоградитеља, а у садејству са говором првог човјека заједнице Србије и Црне Горе Светозара Маровића могао би ићи међу љепше листине исписане о сурадњи народа, потреби сурадњи држава и мостоградитељству, као једној од течевина живљења у нашим крајевима, која нам се данас покушава „продати“ као велики еуропски хит??
То су двије ноћи за незаборав. Обје везане за Мостар.
Обје везане за два његова синонима, два његова амблема и двије његове вјечите окомице – Стари мост и Алексу Шантића.
|