Пронашли смо собу и странца-станара, који се без проблема сложио да нас деветеро будемо његови цимери. Он је Данац и зове се Јоханс. Брзо смо се спријатељили па и завољели. Сазнали смо о њему слиједеће. Из богате је породице из Копенхагена. Воли пустоловине и авантуре. Познаје добро машинство и моторе. Случајно је доспио у њемачку војску и постао шофер, а опет случајно се нашао на Кордуну и Банији, у Хрватској. Са натовареним камионом пребјегао је партизанима. Прво вријеме борио се као партизански борац. Пошто је познавао машинство, пребачен је на рад у електричну централу Глине. Заволио је партизане и постао је истински антинациста. Од одјеће имао је само комбинезон. На лошем, али ипак разумљивом нашем језику, причао нам је како је Данска лијепа, питома и богата земља, а посебно Копенхаген. Такођер је причао и о храни у Данској. При сваком оброку се ставља и тањир бутера, те може се намазати дебело колико ко жели. Ми који смо тада, заједно са Јохансом, редовно бивали гладни, оскудно и нередовно се хранили, о бутеру и лијепој храни могли смо само сањати, или као приче причати.
Једном приликом, непријатељ је са бројном војном јединицом кренуо на Глину, у којој тада није било партизанске војске. Јоханс је оправио - оспособио неки талијански тенк, тако да је само он знао са њиме управљати. Тај тенк имао је од наоружања два митраљеза, а посада су: возач и митраљезац. Непријатељ је знао да нема у Глини партизанске војске, па су ишли слободно у групи. Из засједе Јохан је изјурио са тенком, а митраљезац је косио непријатеља у правом смислу те ријечи. Преживјели су панично побјегли одакле су и дошли. Тако су Јоханс и митраљезац спасили Глину. Дочекани су у Глини одушевљено, као хероји. Јоханс је добио нову униформу и велику количину првокласне хране. Сви смо се добро најели.
Једном приликом сам га замолио, ако негдје наде фершлус бићу му захвалан, јер ми мајка мисли сашити блузу па би умјесто дугмади волио фершлус. Јоханс је зграбио нож и са свог комбинезона одрезао је фершлус и дао га мени, а све тако брзо да ја, изненађен и ван себе, нисам стигао да га у томе спријечим. Комбинезон је затварао помоћу комада жице. Тај фершлус сам чувао све до овога рата 1992. године.
Упорно нам је говорио: када заврши рат обавезно морамо га посјетити у његовом Копенхагену. Почетком 1945. уз помоћ неке стране делегације, Јоханс је отишао у Данску. Са тугом смо се растали од нашег пријатеља Јоханса. Послије рата, јако сам желио успоставити контакт са Данцем Јохансом, али ми то није успјело ни до данашњег дана.
|