|
Фрањо Братић је разабран човјек и његова свијест о себи и другима је зрела као у пољу повијен клас. Како пухне вјетар времена, сасипа зрело зрње и ничу нове влати. А Фрањо Братић је изнад свега и све гледа, на вјетру се клати и рађа пјесму за пјесмом о усуду. Дилема: Да ли сам / постаја / појавна, случајна / или јесам / појава / залудна / заблудна / да ми је да знам / да ли сам / или јесам.
То је дилема која Фрањи Братићу чува будну мисао о Босни у Поусорју и у Њој. И слути: то је худа могућност и Босни и Поусорју. Али неће, или не умије гледати другачије. Мада, пита се и пропитује о своме стојишту / позицији и мотришту из те точке. И о точки надзора. Сав је претворен у визир и неће мимо њега погледати. Усуд, худ: искорак / упоредно узводно / пријетња брзацем / укорак низводно / опасност / напоредо.
Усора се мути и бистри и тече кроз његов сан. Јер, Зачудо: корак / никад / без мириса пелина / и овај сан / ништа ми се не догађа / намјерно.
Нема сумње: одавна већ, сувременост је насрнула и озлиједила, нагрдила модерно / биће пјесника Фрање Братића. Осјећајући сувременост као драму насиља и немилосрђа које се обрушава одасвуд према његовој појави, Братић уочава и сав јад човјекове позиције. Зачуђен човјековим несмислом отчитавања свога стојишта, човјековом потребом да си прискрби ауреолу значаја који му и не припада, који не може имати, Братић постаје циник, његова иронија постаје усијана персифлажа. Јер човјеков положај је у страшној несразмјери с његовом уобразиљом и слици о њој мјереног живота и свијета. Земља се осипа у море и копна је стално мање. Начете пројектилима артиљеријских оруђа руше се зидине старих градова. Злодуси пале галерије и библиотеке и сужавају видокруг памћења. Бруталним злочинима хоће смањити супстанцу народа. У испушним плиновима сагоријева волумен земљине кугле. Поезију забрањују и спаљују. На челу с фашизираним вођама војне хунте убијају дјецу, недужне људе и пјеснике. Нема Пабла Неруде. Нема Јакова Јуришића. Осипа се суштина Свијета у моралном суноврату.
Добри и велики Боже! Помози да схватим у чему су човјекови изгледи и шта може бити смисао тако худог/јадног усуда човјековог?! Тријумф: Да си у врху / дубоко довољно / показат ће / затегнут / конопац.
На том мјесту детектирамо и сувременост као усуд поезије и пјесниково откривено срце. Ту препознајемо и стварност његовога дара. Поступак добијања пјесме који бисмо могли одредити као поетски редукционизам. Ријеч је о свођењу ствари на суштину – свођењем израза, синтагме, стиха и пјесме на најмањи број ријечи који се увијек зауставља на кардиналном мјесту сраза, као негативан предзнак по човјека и његову мисао о себи, за поруку коју се жели одаслати. Пред порушеним стаблима: У шуми сами / обакољени / режимо / угр / ожени / тражећи оправдање / пред порушеним стаблима / за крч. Треба обратити пажњу на ријеч обакољени – која је, очито, локализам који то у пјесми престаје бити, као и на сјечење ријечи: угрожени – угр / ожени – која у ствари звучно подупире и појачава претходни стих – ријеч: режимо.
Дио тог потентно пјесничког односа јесте садржан и у оној одлици доживљаја свијета и мишљења коју уобичајено називамо младалачки песимизам. Јер пјесме обухваћене овом књигом настајале су прије петнаестак година. Но, суочени с пјесничким промишљањем црно на бијело, тешко да ћемо повући контрапотез, смислити и изнијети аргумент који ће пјесниковом исказу промијенити предзнак. Истинитост његовога доживљаја не може бити доведена у питање, мада о његовој опсједнутости има смисла и сврхе промишљати. Па опет, доћи ћемо и у сопственом памћењу до времена испуњеног истим слутњама. Коначно, то што се потом нетом догодило, потврдило је све најцрње помисли. Лов: било је Јутро / и ја у Јутру / обично Јутро и Ја // добили смо / Небо и Птицу / Обично Небо и Птицу // дошли су отели нам Јутро // живјели смо тај дан / Ја Птица и Небо / готово обично живјели // онда су / пуцали у Птицу / убили Небо // обично Небо?
|