|
Ту љепоту којој се стално враћа, да би је поново доживљавао, да би јој помогао да зацијели ране, и да је покуша сачувати на својим сликама и у својим стиховима. Дио тог склада душе, руке и ока, тих носталгија и радости, те пјесме боје и боје пјесме, открит ћемо и међу корицама ове Рамљакове пјесничке збирке чији сам наслов – „Стихови с палете“ – најбоље и осликава битак саме књиге која трага за хармонијом, за јединством човјека и природе, умјетника и завичаја, те прожимањем љепоте око нас и у нама.
Као што је на многим својим сликама пјесник, приврженик љепоте старих знамења и пејзажа, тако је и у својим пјесмама Рамљак сликар, који и ријечју покушава да надгради слику, да продре у њу, као што би проникнуо у свјетлост дана и звукове ноћи, у поетику воде и смисао сваког дјелића природе. И као што „Кроз Дедину стијену жубори вода“, и „Стихом чулним по лишћу гази“, тако нас и добар број пјесама из ове књиге дотиче својим жубором, шуштањем описа и слика, па и кад пјесник говори о селима од пепела и спаљеном мајчином прагу, и мајчином пралу нађеном у изгоринама куће, не осјећамо црнину и мржњу, него неку свијетлу бол, неко надахнуће за стварање нових вриједности и љепота: „Пракљачу њену и корито њено, / Истесати треба, као славолуке, / Издјељати преслицу и које вретено, / Да нас подсјећају на мајчине руке.“
Исмет Рамљак је досад написао, и по разним листовима и часописима објавио, толико пјесама, да би им било мало страница и у трима збиркама „Стихови с палете“ прије свега приближавају нам онај пјесников опус који се бави завичајним сликама, крајолицима, жуборима и таласањима, док ће његове више интимистичке пјесме чекати корице неког новог издања. Већ сами наслови циклуса, у којима пјесник одлази у походе Травнику, Прусцу, Јајцу, Доњем Вакуфу, Мостару, Бугојну, својим Догановцима, и у којима не жуборе само његове ријеке – Врбас, Неретва, Лашва, Плива, него и све оне рјечице и потоци око његовог родног краја, говоре о једној кохерентној збирци коју можемо доживјети и као једну отворену пјесничку слику завичаја, и нашег припадања његовом сваком дамару.
Још давне 1966. године, откривајући младог сликара и пјесника Исмета Рамљака у Доњем Вакуфу, пјесник Шиме Вучетић је између осталог записао: „Одмах се запажа да је Исмет мотивски везан за свој топли миље – крајолик Босне, за једноставни поетични детаљ помало заборављених призора нашег мимохода: поточиће, воденице, старе махале, лица цуретака на чесмама, коње и овце на пландиштима, пластове, баште – сав истински свијет природе. Знаде Исмет представити живо све што га окружује или му је Успомена, зна он то изнијети пред наше очи топло, сензибилно, чисто и пиктурално.“ Ти једноставни, поетични детаљи, ти звукови и боје Босне и Херцеговине, ти завичајни мотиви и скице, тај мозаик којега стварамо и чији смо неотуђиви дио, дотичу нас и са страница ове књиге сликара и пјесника Исмета Рамљака.
И док „Нечујно капље врбаска роса, / На танке влати моје душе... “, ми све више осјећамо да смо богатији за нови доживљај већ доживљеног, за свеколику везаност за незаборавне завичајне слике и крајолике.
|