|
Ни Штефица, ни Аца, вазда презаузети вођењем кафана и ресторана, нису имали ни времена, нити воље да се брину о малој Нади. Аца је често пребацивао жени што му је родила „то штене“ и тако га још више везала за себе. Кад је дјевојчица напунила пет година, прихватили су је баба и деда по мајци. Живјела је тада безбрижно, у изобиљу, на пребогатом имању у војвођанском селу. Није осјећала никакву жељу да се врати у родитељски дом, гдје је слушала само ружне, погрдне ријечи у свађама које су трајале од јутра до сутра. Често се питала шта ће јој уопште родитељи који за њу нимало не маре.
Највише су је чувале, његовале и васпитавале жене које је њена мати запошљавала да обављају кућне послове. Нада је највише завољела Циганку, помајку која ју је дојила, и мајку Дивну, учитељицу, племениту жену, која је највише утјецала на њезин развој. Те жене с којима је одрасла, никада није ни заборавила, нити занемарила. Као да је са млијеком, којим ју је дојила Циганка, стекла и неке циганске, чергарске особине. Никад није вољела обавезе, принуде. Била је ћудљива, помало дивље нарави, њезини поступци су често били непредвидиви, недокучиви...
Мада никад није редовно похађала школу, бистра, радознала и амбициозна на оца, Нада је жељела да што више научи, да што више сазна. Исувише озбиљна за своје године, наизглед стармала, жељно је слушала и памтила све што су причали чувени писци, умјетници, адвокати, политичари који су се окупљали у ресторану њезинога оца, тако је сазријевала. Радила је у многим библиотекама, те јој је читање књига постала насушна душевна храна која се, временом, претворила у праву страст. Из дана у дан, пратила је Иву Андрића у његовим редовним шетњама по Калемегдану, у жељи да изблиза види великог писца. Имала је у себи склоност према свему што је лијепо. Научила је да слика, да ваја, да израђује лампе, икебане, да украшава све чега се прихвати. Завршила је фризерски занат и дактилографски курс. Била је способна за све што се ради и руком и главом.
Први пут се удала за младог инжењера, Хрвата, само да би се избавила из родитељско дома, који је за њу постао пакао. Пакао у коме су јој се мајка и отац једанаест пута званично разводили и једанаест пута поново вјенчавали. Родила је лијепу дјевојчицу, а послије седам мјесеци се развела. Недуго послије тога, заљубила се до ушију у младог Арапина, поријеклом из Сирије, који је студирао у Београду. Био је то лијеп, наочит момак, из богате, трговачке породице Хајдари која је живјела у Алепу. Пошла је с њим тамо и родила сина. Све слободно вријеме проводила је у музејима, џамијама и библиотекама овог прелијепог, древног града. Завољела је исламске обичаје и културу, почела је да озбиљно проучава Кур’ан.
Радознала, немирна духа, тешко је подносила што јој је муж лијен, непокретан, равнодушан, љубоморан, попут већине Арапа. Није никако могла да се навикне на нову, њој потпуно страну средину. Развела се послије дванаест година. Ни са мушкарцима, на које је касније наилазила, Нада није остајала дуго. Никад мушкарце није особито цијенила, брзо би јој досадили, није жељела ни за једног да се везује. Од сваког је узимала само онолико колико јој је било потребно. Били су за њу, говорила је, само потрошна роба. Ипак, никад није престала да поштује и чак на неки начин, воли, свога другог мужа Арапина, који је покушао и донекле успио, да укроти њезину немирну, помало дивљу нарав, да је научи да поштује и себе и друге, да осјети породичну атмосферу, некакав ред и мир, на који у своме родитељском дому није била свикла. Отуд, вјероватно, њезина велика наклоност према исламу, и свему што потиче са Истока.
Вољела је и поштовала оца, а с мајком никад није успјела да успостави било какву везу. Штефица, пуна себе, безобзирна, једини газда у кући, чинила је све да одвоји мужа од кћери, као што је успјела да га одвоји и од најближе родбине. Нада је чезнула за оцем. У њезином сјећању је, до краја живота, остао, као најљепши доживљај, дан кад ју је Аца одвео на колаче у посластичарницу хотела „Москва“. Памти да је сваке године, на дан Титовог рођендана, била са дјецом особља у Бијелом двору, гдје су их частили Тито и Јованка Броз.
У то вријеме, њезин отац, који је почео са дна, као келнер у куплерају, успио је да постане конобар на Бијелом двору. Ту дужност је обављао беспријекорно, те је, послије неколико година, стекао изузетно право да може да отвори ресторан гдје год жели. Његов најпопуларнији и најугледнији ресторан био је у Топчидеру, омиљено стјециште културних и јавних радника. Долазили су ту на разговор, уз прворазредну храну и пиће, Меша Селимовић, Иво Андрић, Борислав Михајловић-Михиз, Зуко Џумхур, Алберто Моравија и многи други. Аца је обичавао да гостима сервира препуне тањуре, и препуне чаше, да части сваког сталног госта. Тај његов обичај, по коме се надалеко прочуо, и који му је пунио кућу, наслиједила је, и касније одржавала, Нада.
Ненавикнута у родитељском дому на било какав ред, обавезе, тачност, Нада је одрасла у занимљиву, загонетну младу жену коју нико није могао да укроти, а често ни да схвати. Вазда непредвидива, радила је само оно што је жељела и отворено, често дрско, говорила оно што је мислила. Није осјетила топлину родитељског дома, није знала за родитељску љубав. Како се историја, готово по правилу, понавља, ни њезина дјеца јој нису узвраћала љубав. Читавог живота је с њима имала муке. Скоро свака породица има своју злу коб. Та зла коб је, изгледа, у породици Романић, била мајка Штефица. Жена опаке нарави, надасве грамзива, вољела је само себе и читавог живота настојала, не да учврсти породично гнијездо, него да стекне што више новца. Динар, за њу, велик као кућа, био јој је опсесија и главно мјерило. Важнији од љубави према мужу, кћери, унуцима...
Нада никад није добро упознала свог оца, нити се с њим зближила, али га је обожавала и веома поштовала. Све што је знала о угоститељству, од њега је научила. Врло вриједан, неуморан, сматрао је да сваки посао треба обављати савршено. Памти се сваки од његових петнаест кафана и ресторана. Од „Два бела голуба“, до последњег „Мала 9“, који је оставио својој кћери Нади! Знао је да сваки добар угоститељ мора да буде и добар психолог. Умио је да пажљиво посматра, да проучава људе. Вазда у великом послу, није имао времена да склапа и његује пријатељства. А највише је научио од људи од којих је, иначе, зазирао, које није волио.
Послије дуге и тешке болести, умро је тихо, изненада од можданог удара у осамдесет и другој години живота. Био је тмуран, кишовит дан, априла године 1994. Београдски угоститељи су му приредили величанствен испраћај и ручак у његовом некадашњем ресторану „Кошута“. Тај догађај се дуго препричавао и памтио. За посљедњи починак, одавно га је чекало мјесто у Алеји великана на Новом гробљу, мада тамо није сахрањен. У новинама је тих дана писало: Умро је Аца Деветка, легенда.
У кафани „Мала 9“, на Дорћолу, његова јединица Нада, која је из дна душе презирала сахране, нарицање, пренемагање над покојником, позвала је Цигане који су сву ноћ пјевали и свирали омиљене пјесме њезина оца. Нахранила је и напојила све сиромахе у сусједству. У кафани је, на почасном мјесту, дуго времена стајала препуна чашица домаће далматинске ракије траварице. И дању и ноћу горјела је велика, пурпурна свијећа. Тако се Нада, на њој својствен начин, опростила од оца. Увјерена да његовој горштачкој слободоумној природи, овакав опроштај годи више од силних скупоцјених вијенаца, посмртних говора, лажних жалопојки... Можда прави опроштај, достојан правога човјека, легенде, који ће и остати – легенда.
____________________
Из књиге „Поглед кроз прозор“, приповјетке, рецензент: Јован Ћирилов, уредник и издавач: Слободан Машић.
|