Nastava u prvom razredu trajala je veoma kratko, jer je škola ubrzo prestala sa radom, a u školsku zgradu su useljene brojne porodice muhadžera iz Istočne Bosne. Posle određenog vremena, neko je došao na ideju da škola nastavi rad - u gradskom kupatilu, čuvenoj mostarskoj Banji.

Ali i moj otac, Ilija, Ličanin, imao je jednu, svoju, ideju. Ostavši bez dva sina i trećeg, koji je ”pobegao u šumu”, smatrao je da ja, po znanju, zaslužujem da ”preskočim”, čak dva razreda. Podšišao me je, kod majstora i prijatelja, Ibre Torle, i odveo u školu - pravo kod direktora Ante Škubonje. Kada je čuo molbu mog oca, Škubonja se nešto ljutnuo, a, zatim mi kaže: ”Idi na tablu i napiši - naša se domovina zove Nezavisna Država Hrvatska”.

Napisao sam, a on će sa novim pitanjem: ”Koliko je sedam puta trideset i četiri?” Brzo računam i dajem odgovor: Škubonja nešto govori mome starom, a njemu se smeje dugački brk.

Upisan sam u treći razred osnovne škole, ali je škola definitivno prestala sa radom, jer je Mostar sve više ličio na ratni logor, u kome su, jedna pored druge, krstarile razne vojske - Italijani, Nemci, domobrani, ustaše, četnici ... Čerkezi.

Na ”vrhu” sokaka stajala je, pokrivena tesanim pločama, kafana Hadži-Omera Hadžajlića, uvek puna ljudi i dima. Slušam kako iz kafane odzvanja neobična pesma, kojom sedi kockari zadirkuju svog, pod starost zaljubljenog ispisnika:

A starac Hamo, čuveni ”Beg u šibicu” - tako je mali, a kočoperan - ljuti se do suza i istrčava iz kafane, vičući: ”Evo vam ga! Ja je volim, a i ona mene...!” Za njim, gegajući, izlazi na ulicu predobri kafedžija Omer, inače dustabanlija, i moli ga da se smiri i vrati u kafanu: ”vrati se, Hamo, kumim te Alahom...!”

Ta scena se ponavljala, a ja sam pesmu, valjda, zbog Haminog jada i Hadži- Omerove dobrote, upamtio zauvek.

Pečem kestenje kod Hadži-Omera i povremeno uđem u kafanu da vidim kako Hamo ”Luciferka” i Avdo ”Topdžija” pelješe Čerkeze, igrajući sa njima ”munte”. Kada izgubi sve, Čerkez zavrće rukav svoje uniforme i sa ruke, do ramena, skida, jedan po jedan, negde opljačkane satove i nudi ih u bescenje.

Kafedžijin stariji sin Asim, kupio je jedan i dugo ga nosio na ruci. Moj dragi drug bio je Omerov mlađi sin Abdulah, a u njegovu sestru Remziju bio sam, malo, i zaljubljen.

U najširem delu sokaka, gdje smo se nekada igrali ”klisa” i ”eberečke”, u mislima vidim kako prolazi stari Muhamed Ribica, koji nas upozorava: ”Djeco, man'te se bacajaka... neko od vas mi je razbio đam...!” Vidim gospođu Lupinec, neuništivu majku i baku, kako sa prozora, visokog, doziva svoju unuku, ”talijanku” Mirelu.

Tu je i stara Barićka, nesrećna majka poginulog ustaše, sa mnogo dece, koja mi je, u gladne ratne godine, promrzlom, ne malo puta, dala ”guku pure”...

Vidim ”starog” gazdu Rizvanbegovića, srčanog bolesnika, našeg prvog komšiju, kako se odmara u bašti, ispod ”odrine”, pored mušmule u cvatu. Slušam njegovu hanumu kako tepa najmlađem sinu, Faruku: ”Dvanaest majčinih pašinica i trinaesti - paša ...!” A stariji sin, Avdo, se mrgodi ­ nešto mu nije pravo.

Kada je stigla Sloboda, upisali su me u četvrti razred Osnovne škole. To je bila neka nagrada za izgubljeno djetinjstvo, a škola je bila smeštena u prostorije nekadašnjeg katoličkog, ženskog samostana. Tu sam stekao mnoge drugare, sa kojima ću se družiti do kraja školovanja u Mostaru.

Njihove majke bile su i moje.

Slučaj je hteo da sam, u toku školovanja, sedeo u istim klupama sa ”Pindom” Zelenikom, Muhamedom Mujićem, ”Gugarom” Sliškovićem, Danom Prajo, Rankom Borozan, Slavkom Šulentićem, koji su proslavili Mostar svojom fudbalskom veštinom. Ali, u ono vreme i njima je bio uzor nenadmašni dribler Antonije - Dika Šego, čijoj sam sahrani prisustvovao, zajedno sa tolikim Mostarcima, na jednom dalekom beogradskom groblju.

Jednog dana, na času ”fiskulture”, baš kada je ”Gugar” Slišković preskakao, kao od šale, ”konja”, u salu upade, sav zadihan, u crvenom šorcu, dečak Ahmo Ribica, naš komšija i kaže: ”Pliva Ranina kuća!!” Mi svi, onako golišavi, jurimo iz Gimnazije u Halimića sokak da, pred nabujalom Neretvom, spašavamo što se spasiti može...

* * *
Kalajdžića sokak bio je melem-sokak moje mladosti. U njega se, iz Halimića sokaka, lako pretrči, pored Omerove kafane i prodavnice novina, koju je držala stroga gospođa Menljikov. U tom sokaku imao sam dva draga drugara - Osmana Zalihića i Mustafu Omeragića, šegrte u stolarskoj radnji majstora Ibre Marića, koje sam svakodnevno, posle škole, obilazio. Subota je bila praznik, jer su oni, tada, dobijali šegrtsku zaradu, a ja sam se, đak, ”češao” uz njih, pa smo mogli da pušimo cigarete, do mile volje... Putujući, docnije, po svetu, često sam dozivao sebi, u sećanje, dragi zvuk blanje i testere, i miris tutkala i bajca, koji se širio Kalajdžića sokakom, sa tek ofarbanih stolica i ... kofera za regrute.

Kada sam jednom, o godišnjici ”velike mature”, došao iz inostranstva i svratio u stolarsku radionicu, majstor Ibro bio je sam. Šegrti, moji drugovi, bili su otišli ”svojim putem”. Majstor mi se obradova i ispriča mi kako je, ”baš onomadne”, sedio u cerničkoj kafani sa društvom ”od svih zanata”. Lekari, inženjeri, advokati, profesori i drugi, svi su se, kaže, složili da je najbolja profesija - diplomatija. Sa suzama u očima stari Ibro mi reče da mu je, tada, zbog mene, bilo ”nekako drago oko srca”... Nisam mogao da protivrečim ovom dragom čoveku, čiju smo predobru ženu svi zvali baka Iša, jer je pomagala pri mnogim porođajima naših majki.

U tom sokaku družio sam se sa ostarelim bračnim parom ruskih emigranata - Urbanovičima. Niko ih nije posećivao, pa je moj dolazak, kako su govorili, za njih bio ”prazraik”. Gospođa Urbanovič mi se uvek žalila na ”Mišu”, koji ne voli da priča sa njom, a Mihajlo Urbanovič imao je ”jednostavno” objašnjenje: ”Moja gospođa dovoljno govori i za sebe i za mene... !” Građevinski inženjer; svestrano obrazovan, on je bio istraživačka duša. Pokazivao mi je svoje radove iz struke, ali i iz drugih oblasti. Pamtim jedan naslov sa temom iz atomske fizike: ”Malo u velikom i veliko u malom”. U stanu je bio transformisao strujno kolo i na svim mestima, gde se u toku dana nešto uobičajeno radi, postavio male, baterijske sijalice radi štednje. Podučavao me je francuski i matematiku, a njegova supruga ­ ruski. Ponekad navratim kod njih sa gitarom i vidim da ”Miša” nešto vrti glavom. Kaže mi da bi više voleo da me vidi sa violinom, ili za klavirom. Blago se prepiremo oko njegove tvrdnje da gitara ”nema kontinuiran zvuk, zbog čega ne može da pruži pravo uživanje” ...

Iznad Urbanoviča stanuje draga porodica Omer-efendije Kalajdžića. Prijateljstvo svoga sina Teofika sa mojim nastarijim bratom, stari Kalajdžići su preneli i na mene. U toku rata, ni za jednog od njih ništa se nije znalo: Teofik je bio interniran na otok Mamulu, a moj brat se nalazio negde, na partizanskim stazama. Jednoga dana ostareli Omer-efendija, sav zadihan, sišao je u dno Halimića sokaka, da me vidi. Kaže da je došao ”muhajem”, jer je čuo da je u ”Oslobođenju” objavljena jedna moja pjesma, u kojoj se pominju Mostar i Neretva. Verovao je da je to ona pesma, koja se, tada, mnogo pevala - ”Oj Mostaru, moj beharu, bašto šarena...” Nisam imao srca da pokvarim njegovo divno, staračko, oduševljenje.

Kada se prisećam naših starih, iz vremena ”tri sokaka”, u misli mi, neizbežno, dolazi, jedna, za dečju dušu strašna, epizoda.

Bio je rat, a ja, sa mojim starim, na ”redovnom” šišanju kod Ibre Torle. U radnju ulazi, poštapajući se lakovanim štapom, sa ručkom od belog metala, Smail-aga Ćemalović, čije se ime izgovaralo sa poštovanjem. Seo je i mirno počeo da prelistava novine, na bambusovim držaljkama. U momentu kada je majstor Ibro počeo da brije mog oca, u radnju je ušao jedan rmpalija, srednjih godina, koji je počeo da grdi majstora što pruža usluge ”srpskom đubretu” ... Tada se desio zemljotres! Stari Smajo Ćemalović je ustao, dohvatio štap i počeo da njime udara neznanog rmpaliju - ”stoku nijednu”. Izjurivši ga iz radnje, doviknuo mu je, valjda na neku zamerku; ”I ja sam Srbin!”

Srbi su, tada, u Mostaru, bili žrtve svakojakih nasilnika...

Bližio se kraj rata. Jednoga dana, gradom se proneo strašan glas: ustaški zlikovci odveli su u jasenovački logor nekoliko uglednih Mostaraca, među njima i Smail-agu Ćemalovića, inženjera Marašeka i druge.

U Mostaru su, nekada, živeli takvi judi. Ovim prisećanjem pokušavamo da ih budemo dostojni.
_______
* ustaški funkcioneri