Retko je u svetu vajarstva umetničko delo shvaćeno kao organizam kako to čini Milivoje
Bokić kod koga se skulptura najčešće ostvaruje u bipolarnoj uzajamnosti drveta i
kamena.
Radovi od drveta bez kamena predstavljaju klanjanje puno poštovanja pred stvaralačkom
snagom prirode kojoj umetnik daje dušu. Samim tim obelodanjuje snagu prirode ljudima koji
se susreću s ovim skulpturama. Oči posmatrača postaju pipajući prsti kojima se otvara
mikrokosmos pejsaža u reljefu čvornatog drveta.
Jesenska melanholija okružuje drvena bića tog vajanog herbarijuma, uključujući ona
koja su se spojila sa kamenom, ali to toliko neraskidivo da se čini da drvo rada kamen:
Materijal sa dušom grli mrtvu materiju. Ono što je statički, postalo je sastavni deo
dinamičnoga. Tako smo suočeni sa harmonijom neke simbioze izrasle iz kontrastnih
elemenata. Potpuna simbioza drveta i kamena neostvarena je želja jer između biljnog i
mineralnog pola vlada stalna napetost.
Kad stojimo pred
Bokićevim skulpturama sećamo se Geteovih misli o prirodi u kojima je
pesnik u snažnom spletu korena starog drveća i na kvrgastim stablima prepoznao
čovekolike crte: čarobne arabeske trenutnog snimka iz baletske koreografije umetnice -
prirode.
Iz takve inspiracije - koja je istovremeno i medijum izvor - teče asocijativna snaga,
snaga jedne mreže kombinacije koja ruši granice sposobnosti imaginacije, a koja je time
svojstvena nadrealizmu. U blizini ovog umetničkog smera punog simbola sa pogledom
uperenim unutar, nalaze se i Bokićevi crteži perom. Koloplet tankih žila koji
se, naprimer, sastoji od glava jaraca koje se slivaju u kombinaciju tektonskih oblika
planine, odražava skupinu odlomaka sećanja na hercegovačke planinske predele.
Što se same tehnike tiče, izgleda da Bokić svesno koristi strukturu drveta, ”mikrokosmos drveta” i za prikazivanje makrokosmosa,
tj. sveta koji nas okružuje.
Vajar svesno stupa u pozadinu, što je moguće dalje, mrtva bića svojih budućih
skulptura oslobađa iz njihovoga prirodnog konteksta pejsaža time što ih nalazi u
prirodi i kasnije prevodi na samo njemu svojstveni umetnički jezik.
Ono ”iskopano” sa punim pravom nadvlađuje;
umetnički zahvat ne deformiše, nego pomaže pri rađanju novog života. Nečemu što je
već tu, jednom prirodnom smislu pridodaju se novi akcenti, a tako se u Geteovom
smislu rađaju umetnička dela koja sama sebe izražavaju. Ova dela dozvoljavaju širok
spektar interpretacija i odbijaju ”dodeljivanje” naslova ili definicije kako bi
izbegli da budu lišeni začaranosti putem bitisanja u nekom jezičkom obliku.
Rat u nekadašnjoj Jugoslaviji prekinuo je i estetsku postojanost Bokićevog
dela u stilističkom smislu. Na svojoj trećoj Berlinskoj izložbi umetnik pokazuje
tri predmeta kojima je svojstvena očita promena u umetničkom izrazu, a koji samim tim
predstavljaju novu generaciju skulptura.
Najveći objekat ove grupe na zidu ima dužinu od 1,30 metra, a sastoji se od ukupno osam
fragmenata korenskog drveta povezanih kao udovi kratkim, ali grubim konopcima. Posmatrač
ove kompozicije otprilike ima utisak jedne vage bez postolja.
Strogošću geometričke redukcije na jednu šemu, na formulu od beskompromisne simetrije,
Bokić uspeva da pokaže maksimalni minimum na granici ničega. On pokazuje čoveka
paralizovanog u stanju između onoga što se još nije dogodilo i onoga već prošlog, kao
isušenu pojavu na putu ka kosturu, na rubu ponora.
Decembar, 1995.
Prevela: Sabine Kirfel-Kukavica
Vajar Milivoje Bokić rođen je u Domaševu kod Trebinja 1.4.1934. godine. Vajarsku
karijeru započeo je 1959. godine. U Mostar dolazi 1962. i radi kao vajar, kreator lutaka,
scenograf i kostimograf u ”Pozorištu lutaka” do 1986.
godine. Bio je član ULUBIH-a i Društva likovnih umjetnika Mostara. U Kujundžiluku je
imao svoj atelje. Zbog rata i neprilika prouzrokovanih ratom od 1993. godine živi i
stvara u Berlinu i Trebinju. U prilogu donosimo tekst Manfreda Milza povodom Bokićeve
izložbe u Berlinu, održane u periodu novembar - decembar 1995. godine.
|
