Mensur Seferović
MOŽE LI SE SRBIJA
DEMOKRATIZOVATI |
Bilo je ljeto ’95. kada je lider
Liberalnog saveza Crne Gore na pitanje ’Kako
vidi trenutnu političku situaciju u Srbiji’
odgovorio: ”Mogu Vam slikovito reći da je
srpska situacija nešto potpuno novo u
civilizacijskom i istorijskom hodu... Oni
jednostavno predstavljaju mutante. U političkom
smislu to je jedna faza opredmećenog ludila.
Mislim da Srbiji predstoji put denacifikacije.
Na isti način na koji je to bilo potrebno
Njemačkoj. S tim što je za Njemačku onda
bio zainteresovan čitav svijet, a za Srbiju
nije istinski zainteresovan niko... Velike
Srbije nikada biti neće”.
Četiri
i po godine kasnije, januara 2000, u glasilu ”Vreme”
vodila se polemika oko jedne analize u kojoj
se tvrdilo ”kako se opoziciji više
isplati da čeka redovne izbore nego da
insistira na vanrednim”, jer je ”Srbija
još uvek jedna pretpolitička zajednica u
kojoj ključnu ulogu igra manipulisanje
simbolima i mitovima, a ne interes na logici
sredstvo-cilj, te da u takvom okruženju
izbore može da dobije samo Milošević”,
odnosno, da ta teza ”ne ostavlja dovoljno
prostora prelaska (iz pretpolitičke) u političku
zajednicu”.
DŽIM DŽONS
Rasuđivanja o mogućnostima
demokratizacije srpskog društva u kojem
vladajući ’zarobljeni um’ vodi
ljude i u 21 vijek predrasudama, mitovima i
legendama, a ovi to i prihvataju, kada je ’život
u senci ideoloških i nacionalnih simbola’,
kada su ’i budućnost i prošlost
pretvoreni u kič’, kada je ’nacionalizam
neka nova religija’, predočavaju nam
dvije Srbije, od kojih je jedna, režimska,
stvarna, na velikoj istorijskoj, nacionalnoj i
državotvornoj stranputici.
”Siroti Srbi, njihov vođa je balkanski Džim
Džons (sinonim za rasistu) i oni su se ponašali
kao članovi vjerske sekte koja se sprema za
masovno samoubistvo”, da ispije ”koktel
smešan od nacionalističke pomame i samosažaljenja”,
kako piše istaknuti američki pjesnik
srpskog porijekla Čarls Simić novembra
prošle godine (dobitnik Pulicerove nagrade
za 1990. godinu za poeziju), ukazujući i na
to da ”univerzalni truizam da žanjete
ono što ste posejali, njima je postao
nerazumljiv”, da u prilikama ”gde
je vladajuća elita umešana u masovna ubistva
i etnička čišćenja u ime Srba, istaknuti
akademici, intelektualci i politički analitičari
i dalje su zabavljeni razmrsivanjem
makijavelističkih spletki Novog Svetskog
Poretka”.
"ZOV NACIONALISTICKIH TRUBA"
Neka
nam, uz to, današnju ”Dušanovu
Srbiju”, gdje se horski pjeva ’U
mog lole kosa do ramena, ćaćina mu ratna
uspomena’, približe makar i djelimično,
makar i malobrojni, srčani kritičari
mitovima ostrašćenih seljaka i građana,
ljudi pravičnosti i pravednici, hrabri borci
protiv nacional-šovinističkih zastranjenja i
osvajačkih aspiracija kosovskih i drugih
oklopnika, nama bliska jezgra slobodoumnih i
pravdoljubivih, u čijem se djelu i otporu
mogu nazrijeti i neki budući podnošljiviji
život, civilizacijski raspleti, jer ”ni
u moru mržnje i sramote ni kaplja poštenja i
reda ne gubi se u nepovrat”.
|
|
 |
”Razgovorom
u senci ćutljive većine”, ljeta ’98,
predstavnika Beogradskog kruga, progresivnih Beograđana,
čijim sam skupovima i sam nekad prisustvovao,
portretisani su oni koji su nasrtaju na susjede, u ”ratu
u kojem nisu učestvovali”, dali najveći
doprinos: Slobodan Milošević, Dobrica Cosić,
Udruženje književnika Srbije, Srpska akademija nauke
i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Socijalistička
partija Srbije, JNA, predstavnici vlade Srbije, šešeljevci
i arkanovci, ”tigrovi”, ”orlovi” i drugi,
kojom prilikom je rečeno:
”Većina stanovništva u Srbiji je sledila
nacionalističku politiku vođstva, davala je posredno
legitimitet ratničkoj politici” - rekla je Zagorka
Golubović, profesor univerziteta. ”Glasajući
za koncidirani nacionalistički program Slobodana Miloševića
taj deo stanovništva u Srbiji mora da podeli
odgovornost sa ratotvorcima, bez obzira što je veliki
broj bio zaveden i izmanipulisan. Ali zavođenje i
manipulisanje uspeva samo onda, kada postoji sklonost
ka zavođenju, kao što je rekao Vilhem Rajh. Taj deo
populacije je direktno doprineo trajanju rata, šaljući
svoje sinove u rat ili sami učestvujući kao
dobrovoljci na hrvatskim ili bosanskim ratištima.
Drugu vrstu odgovornosti snosimo svi, koji nismo
uspeli da podstaknemo relevantne snage koje bi se
suprotstavile ratu. Posebnu odgovornost snose oni koji
su za sve vreme rata ćutali, tzv. unutrašnji
emigranti, koji i kada su bili protiv rata nisu
smatrali da imaju moralnu obavezu da mu se javno
suprotstave”.
”...Da li se može govoriti o nezrelosti srpskog
naroda? Na to je Milenko Marković iz Društva za zaštitu
istine o NOB rekao: ’Može se govoriti o istorijskoj
nezrelosti srpskog naroda. Mi vidimo i sada da poslije
tih katastrofalnih ratova koji su vođeni na tlu
Hrvatske i BiH, ponovo imamo zov nacionalističkih
truba za odbranu srpstva na Kosovu. Što je najžalosnije
pokazuje se doza spremnosti da se pode za tim zovom’
”.
Otuda profesor iz Novog Sada Aleksandar Popov
ne zapaža ”ni traga samoosvješćenju”:
”Profesor Miladin Životić, rodonačelnik
Beogradskog kruga, otišao je sa ovog sveta ogorčen
zato što nije naišao na razumevanje kod ljudi koji
su mu bili veoma bliski... Kada ode ovaj režim, u
klimi sveopšte bede, od fizičke do duhovne, najlakše
će biti u budućem režimu da svoju poziciju izgradi
na novom mitu, koji će za poruku imati mazohizam. Taj
mit bio bi zasnovan na otporu prema međunarodnoj
zajednici i novom svetskom poretku. To je opasnost,
zbog koje moramo govoriti o odgovornosti i zbog čega
stvar treba dovesti do kraja.”
"JEDNOOKI LJUDI"
U
sredini u kojoj se uporno pisalo i govorilo da su Bošnjaci
u ”delu Sarajeva pod njihovom kontrolom ubili oko
20 hiljada Srba, plus 12 hiljada Srba koji su branili
Srpsko Sarajevo”, da je ”korito reke
Miljacke jedno vreme bilo tesno za srpske leševe”
(Politika, 5. april ’94.), ne iznenađuje ni to što
je objavljena Deklaracija o obustavljanju postupka
Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića koju
je potpisala grupa akademika univerzitetskih profesora
i naučnih radnika (Milorad Ekmečić, Mihailo
Marković, Nikola Milošević, Ljubomir Tadić, Kosta
Čavoški...).
|
Tu je objavljena i Deklaracija protiv genocida nad
srpskim narodom, Memorandum br. 2, šezdesetorice
srpskih intelektualnih uglednika, s blagoslovom
patrijarha Pavla, gdje se kaže da se ”odbrana
sopstvene ličnosti, materijalnih uslova opstanka i
odbrana sopstvene duhovnosti ne mogu smatrati
genocidom”,
a zatim slijedi i pozivanje međunarodne zajednice da
prizna srpske zasluge u borbi protiv najezde
fundamentalizma.
Čula se riječ i druge Srbije. Deklaraciju su
kritički odmjeravala i petorica istaknutih srpskih
intelektualaca, medu njima i akademik Dragutin Dražić
sa izjavom pod naslovom ”Jednooki ljudi”: ”...Ljudi
koji su je napisali i potpisali očigledno spontano žive
100 godina unazad i to nije slučajno. Osim ljudi iz
crkvenih krugova, patrijarha Pavla i episkopa bačkog
Irineja, većina ostalih imena medu potpisnicima su
ljudi koji već deset godina pričaju istu priču i
gledaju samo ’jednim
okom’.
Stvarno sam zapanjen da do mozgova tih ljudi ništa ne
dopire, ništa nisu shvatili...
”
NOVA MITOLOŠKA KOMPENZACIJA
Šešelj
je nova mitološka kompenzacija Srbima nakon ”nacionalnog
poraza”
- izjavila je Vesna Pešić, dobitnica više
priznanja (nagrada) za mir i toleranciju, a potom: ”Ja
više osećam gađenje što nije bilo dovoljno ljudi
da podrže one koji su bili u pravu. Bili smo suviše
slabi da bismo imali više uticaja. U to vreme
demonstracija po Beogradu, protiv rata u Bosni
dolazile su razne svetske televizije i neprestano
pitale da li mi možemo da obustavimo rat. Rekla sam
im: ’Da
iza mene stoji više stotina hiljada ljudi, mi bismo
rat zaustavili. Naprotiv, kod većine građana
postojao je konzensus da se taj rat, prećutno,
prihvati. Ja sam jako razočarana u one koji nisu bili
spremni da vide šta će se dogoditi...
’ ”
(Ljiljan, 7-14. januara ’98.).
Dramaturg i pisac Vida Ognjenović saopštava
da ”ukoliko
se međusobno ne istrebimo ovako isrcpljeni i gladni,
doći ćemo verovatno pod neki protektorat, ali pošto
se nijedna uređena država neće grabiti za ovu
kombinaciju vašarišta i minskog polja, uzeće nas
neka mafijaška grupa kao bazen za pranje novca i
filijala za šverc, falsifikovanje i kriminal”.
Reditelj i pisac Lazar Stojanović piše da ”još
ljudi ne žele da procene učinjeno zlo”,
da ”ljudima
još godi da im se kaže da je sve to jedan
galmatijas, da je drekavac iz mraka kriv za ovaj rat i
da ne možemo mi da znamo kakve su nas sile bacile u
nesreću”,
da mu sve to ”mnogo
liči na izjave sadašnjeg predsjednika Jugoslavije po
potpisivanju Dejtona da smo svi mi izgubili ovaj rat”,
a očigledno je da su Hrvatska i BiH dobili rat, a ”on
ga je izgubio”,
a rata ne bi ni bilo da ga on nije poveo (Vreme,
10. januara ’98.).
PRAVOSLAVLJE I KOMUNIZAM
Tako
je to bilo tokom rata i poratnih godina, tako je to i
sada početkom 2000, nakon bezglavog napuštanja Kosova
i zaklinjanja svih redom, uz referendum, da će radije
dati život nego napustiti ”svetu
srpsku zemlju”,
u ratu u kojem je ”na
nebu vođen i dobijen kopneni rat”,
kad se zaraćene vojske nisu susrele oči u oči, prsa
u prsa, kad vojska ”sa
tri prsta”
nije mogla da pokaže ni živog ni mrtvog pilota
alijanse kad se dogodilo čudo ratnog tehničkog
savezničkog dostignuća.
|
 |
I može li se nakon svega očekivati da Srbija,
poput Hrvatske krene putem demokratizacije, da
razum nadvlada ”probuđeni
duh barbarogenija”,
da se odgonetne šta je u osnovi neodoljive potrebe
da se nestane u masi, postane samo broj, kakva to ”moćna
hipnotizirajuća sila tako, gotovo preko noći, menja
ljude?”
Neka
nam u tome pomogne teatrolog i prevodilac, esejista ”fascinirajućeg
intelektualnog estetskog opsega” Mirjana Miočinović
u članku ”Užas izgubljenih kriterija” u
podgoričkom nedjeljniku ”Monitor” 10.
septembra 1999.: ”Danas nam je, naravno, svima
jasno da je komunistička nomenklatura, ne samo u
Srbiji, već i ostalim republikama, imala ne samo
svoju nacionalističku podlogu, nastalu iz nacionalnih
surevljivosti na nivou karijera, već i svoje
pripravne nacionalističke čete, jer tako brza
transformacija komunista u nacionaliste i to naglo i
ničim sputavano bujanje najekstremnijih oblika
nacionalizma, naprosto ne bili mogući. No, u Srbiji
je to bilo najizrazitije, već iz toga što je srpske
komuniste i nacionaliste zbližavala duboka
netrpeljivost prema Zapadu i njihovo rusofilstvo. Bio
je to, i do dana današnjeg ostao, smtonosni spoj
pravoslavlja i revolucionarnog mita."
GRIJEHOVI I IZDAJE
Pravoslavni
i revolucionarni mitovi spleteni su i okrunjeni
milionskim saborom srpskog svijeta na Gazimestanu
28. juna ’89.
”Car
Lazare, nisi im’o
sreće, da se Slobo pokraj tebe šeće”,
pjevala je milionska masa na Gazimestanu, na Vidovdan,
dok se vožd svekolikog srpstva Slobodan Milošević
s neba, helikopterom, spuštao na svetu srpsku zemlju,
među ljude koji su u svojoj mitologiji vjerovali u
sudbinu, u nešto što je unaprijed određeno.
Tako je Lazaru suđeno ’teškom
kletvom da povede Srbe u boj’,
ali da se ’pre
toga opredeli za carstvo nebesko’,
Milošu Obiliću ’da
Turci otkriju gde mu je junaštvo, Vuku Brankoviću da
izda, braći Jugovićima da nijedan ne preživi’
pa otud Kosovo više nije bilo verovanje, ta sudbina
je bila istorija...
”
”Istorija”
je bilo i to ”da
našim precima ponositost nije dozvoljavala da
priznaju da su nas Turci svojim junaštvom pobedili”,
pa su ”poraz
najpre objašnjavali usudom, kaznom božijom grehova
radi naših, a kasnije izdajom”.
Egzaltiranu masu, zagledanu u svoje novo božanstvo,
nije nikad, pa ni tad zaokupljala misao ”zašto
se baš ljaga izdaje ustalila na Vuku Brankoviću,
koji se, prema savremenim izvorima, časno držao na
Kosovu”,
da li je tačna dosta uvjerljiva pretpostavka dr
Rade Mihaljčića u njegovoj studiji ’Boj
na Kosovu’:
Vuk Branković je najistaknutija ličnost koja je preživjela
kosovsku pogibiju. On se prema tome nije opredijelio
za carstvo nebesko. Samo po sebi, ova činjenica mogla
je da bude i izvor podozrenja... U predanju se puna
dva veka tragalo za vinovnikom kosovske pogibije, a
kada je najpogodnija ličnost pronadena, ljaga izdaje
konačno se na njoj zaustavila”.
Neprekidne kolone hodočasnika vraćale su se
zadovoljne sa Gazimestana, jer za to
zadovoljstvo - sjećanje na Kosovo - bile su
dovoljne samo dvije voždove rečenice izrečene 28.
juna ’89.:
”Šest
stoljeća kasnije, danas opet smo u bitkama i
predbitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu
isključene”.
Ponesen zanosom milionskog sabora, najuticajniji
srpski dnevnik objavio je sutradan članak književnika
Radomira Smiljanića ’Momo
Kapor je imao pravo’,
gdje je, ’razrađujući’
privredne i druge mogućnosti Srbije, napisao: ”Moj
kolega i prijatelj, književnik Momo Kapor je s pravom
izjavio u ’Grafitu’ da će Srbija s ovim
rukovodstvom i patriotizmom srpskog naroda i svih
njenih građana za pet godina biti Švajcarska! I ja u
to čvrsto verujem”.
Da
li je Srbija i ove dvijehiljadite godine i dalje začarana
kosovskim mitovima, da li vidi demokratske horizonte?
Umjesto odgovora samo toliko: Postoji film ’Mefisto’
i roman Klausa Mana po kome je napravljen. Na kraju
filma i romana Mefisto izlazi na jedan veliki stadion
gde se kliče fašizmu, a on kaže: ’Bože,
šta je ovo? Ja sam samo hteo da glumim’.
Okasnelo priznanje zakrvljeni narod nije čuo. Zemlja
je već gorela, bačena na deponiju svetskog otpada.”
(Opoziciono glasilo ’Srpska
reč’,
18. januara ’93.).
|
|
