|
Поглед Босанца на тренинг такођер се разликује од погледа осталих у Европи која воли овај спорт, као и од онога у односу на јахање уопште. Коњ у природном ходу, за њега важи за недресираног, макар да се може лијепо јахати. Јахачи коњ мора овдје прије свега знати „рахванлук“ ход, љуљајући ход, који уосталом за јахача чак и није неугодан. У вишу дресуру спада „Кара-Ешкин“. Да би ово научио коњу се вежу унакрсно све четири ноге и онда се напријед тјера по меком тлу. Одвезан онда диже ноге скоро немогуће жустро и високо, а да заправо не иде напријед и даје један утисак крајње необузданости. Скокови а са тим пехливанство раније се такођер увјежбавало, као и гађање са галопирајућг коња. У Сарајеву се окупљала сваког петка и понедјељка „Jeunesse dorée“ (златна младост) ујутро на Мусала-тргу, на којем се сада уздиже Палача владе, да би овдје његовала вјештину јахања.
Тренирање коња за трку састоји се у томе, да га уколико је могуће у току 3-4 седмице умотаног у топле деке и добро чврсто укаишеног током цијелог дана, а нарочито по вечерњој и јутарњој свјежини воде лаганим ходом. Сијено му је сасвим укинуто, за храњење уобичајени јечам као и вода редуцирани су максимално, тако да коњић брзо губи своју иначе вољену претилост те постаје лак и одважан. Ноге му марљиво масирају, и утиру мјешавину шпиритуса, сапуна, соли и жумањца. Само неколико сати животиња се смије спустити. Тренинг завршава тек непосредно пред старт.
Брижљиво се води рачуна о томе да коњ не носи на себи неки „знак несреће“. За такав важи особито „чифт-нишан“ (знак двице) то су два увојка гриве на челу. На коњу са таквим знаком Босанац не јаше у битку или на неки пут, још мање на коњу са „куршум-нишаном“ (знак олова) увојак длаке гриве са стране испод гуртне, који јахачу непогрешиво доноси смрт. Несрећу значи такођер и „кабур-нишан“ (знак гроба) коврча ширине једног прста и један до два прста дуга коврча са стране од врата до прса. Власника једног таквог коња убрзо сустигне смрт. Ономе ко јаше коња са четири бијеле ноге, несрећа прати у свим његовим потхватима. Три бијеле ноге су боље. То значи: три ноге – три кесе (новца), четири ноге – четири паре. Будући да се четири бијеле ноге најчешће срећу код коња риђана влада према овој боји уопште одбојност. Ако је још риђи знак на њушци оцртан на такав начин, да бијела боја досеже до доње усне, „агси-килитли“ (затворена уста) животиња важи за несретну, сажаљења вриједну ма како била лијепа и добра, осуђена је на ношење товара. Такођер ријетко налази јахача коњ који је „чампрас“ што значи да има двије бијеле ноге „унакрст“, а међу муслиманима и купца. Такођер прст дугачак уздигнут прамен длаке на Croupi није радо виђен.
Супротно овоме има и знакова који доносе срећу. Прије свега „шурејха-нишан“ (сурејхин знак) који чини недјелотворним све зле нишане које може носити један коњ. Овај знак састоји се од једног уског коврчавог прамена длаке дужином прса, дакле истовремено наставак „кабур-нишана“. Један безусловно поуздан, срчан коњ који све опасности побјеђује, показује често „сабља-нишан“ (знак сабље), један искривљен уздигнут прамен длаке на једној страни врата, који је видљив већ издалека. Особито доноси срећу „девлет-нишан“ (знак узвишенога) мало округло удубљење величине главе игле прибадаче, до величине ораха на врату поред гриве. Овај знак носи само племенита животиња, чије посједовање доноси част и добит, и која даје драге воље посљедњу кап крви за доброг „сахибију“ (господара).
Ни боја коња наравно није неважна. У односу на „вранца“ подијељена су мишљења. За многе овај важи за најбржег коња. Најбољи пак коњ према опћем мишљењу је безусловно Чилаш „Ђогат“, који се, ако је сив попут жељеза назива и као „Зекан“ или „Зелен коњ“.
Једно оријентално правило о коњима каже:
„Алма али – Сат сијахи, –
Бесле дори, – Бин Гјоги“.
Ово отприлике гласи:
„Риђана, тога нећу купити
Вранца нећу задржати
Дората, њега треба да храниш
Чилаша (Зеленка ) пак да јашеш“.
Наш народ је неповјерљив према Шарцу, а ни Кулашу не дају предност. Сироти лијепи Риђан „Алат“ мора, да би добио на вриједности имати црну кожу па важи као „Јагрис“ за ватреног и доброг. Ако је грива коња коврђава значи да су се виле играле са њом, што животињи доноси срећу. А грива мора увијек бити чешљана на десно. „Шарене очи“ (чакарасте) особито жуте, значе несрећу. Таман прамен длаке дужином кичме, којег често срећемо код снажних гласиначких коња, значи издржљивост и памет.
Брзи коњ има поред овога још два посебна знака. Кад се коњу подигну ноздрве мора се наћи у носној шупљини не само једно него два или више малих удубљења То је знак брзине вјетра, „Зумбе“ чије познавање Цигани „Ђамбаси“, који се овдје такођер радо баве трговином коњима, чувају као тајну. Када коњ растави предње ноге тако да се кољена и копита додирују, а отвор између копита и кољена је толико широк, да мушка рука може читавом ширином проћи кроз исти, онда то важи као знак још веће брзине.
Прича се да се ови знакови могу наћи код коња у Посавини, особито код Риђана и Чилаша у селу Рахићи познатог по својим коњима. И племе Градашћевића узгаја понеког овдје чувеног коња са сретним знаковима. Гламочки коњи су чувени као најбржи, слично њима и они из Крајине. Овоме дијелу земље припада и на овим тркама често прозивани „Ђогат“ Беге Прањића, који је упркос својих петнаест година скоро из сваке утрке излазио као побједник. Како се у „чаршији“ прича, „Ђогат“ је још прије нешто година био под товаром и Прањић га је купио за 23 фл.
Ипак и сви сретни знакови могу се учинити недјелотворним злом чаролијом, због чега власник тркачег коња овога све до старта не пушта из очију, да не би непријатељ нашао прилику да га заћара или му да јабуку да поједе. Танка свилена нит везана око сваког зглоба одузима коњу брзину. Празновјерје се испољава још у бројним сличним чарањима и исто тако су бројна заштитна средства против њих.
Као такво користи Мухамеданац радо „кану“ звану још и „Хена“ (: Henna) ону биљку која расте на светој земљи између Меке и Медине и коју жене Мухамеданке употребљавају за бојење у црвено врхова ноктију. Коњ са тако црвено обојеном гривом је сигуран од опасности. „урокљива ока“. Опће уобичајено је да се коњу одређеном за трку даје Хамајлија „машалах“ или иначе „запис“ се ушије у џепић у кожи или се отворено објеси коњу око врата или се кришом стави испод гриве.
Срећа игра код коња велику улогу, као и у животу уопће. Наш народ врло радо сматра у свакој прилици чудљиву судбину одговорном за све, па покушава такођер радо да са њом пактира. Јер само за срећну главу дукати су увијек исковани, а зли знаци лакше погоде од добрих. Шта користе и најсјајније особине, ако срећа „неће?“. Бољи је драм бахта, него џемија памети (боље драм среће, него товар памети)…
(С њемачкога превела проф. Ениса Симић)
|