|
У правилу велики људи, па и учитељи, потичу из сиротињских породица и малих мјеста. Доказ за то је и Доситеј Обрадовић. Сав животни пут, од Темишвара, преко Хопова, Далматинске загоре, Мале Азије, Халеа, Беча, Париза, Лондона, Трста, па до сусрета са Карађорђем, Доситеј је посвећивао сопственом образовању и образовању свог народа. Учитељски дух у њему водио га је стално напријед. Кроз трње до звијезда. Он врши преображај у начину мишљења широког круга читалаца, а дух његових књига постаје покретачка снага нове културе. Створио је цијелу школу у српској култури и за њу учинио више него ико прије њега. Својим идејама, дјелима и критичким принципима остао је живо присутан све до данас – свуда гдје су потребни „брат наш разум и сестра памет“. „Затрован“ књигама откривао је нови свијет и нови живот. Живот у манастиру Хопово међу калуђерима открива му сурову стварност, јер се његови идеали сукобљавају са реалношћу и суровошћу свакодневног живота. За то вријеме и за своју околину био је изузетно писмен и учен. И свештеници и калуђери нису умјели ни да читају ни да пишу као он. Тајно напушта тај свијет и креће на пут у непознато. На тим путовањима упознаје тоталну заосталост и неписменост свог народа. Вјеровање у вампире и вукодлаке. Незнање на сваком кораку праћено биједом. Не само да много чита и путује, већ изучава и језике да би проширио своје видике и своје знање. Након двадесет година путовања по свијету након бјекства из Хопова нађе се у Халеу најпознатијем универзитету у Европи. Ту одлучује да се растане и са мантијом и са старим начином живота. Ту почиње нови живот у новом окружењу младих људи који теже ка науци. Ту упознаје нови свијет књига и књижевности. Одбацује религиозне књиге које заглупљују и преводи и штампа књига које ће његов народ читати, разумјети и нови свијет открити. Постаје онај прави народни учитељ. Он тај пројекат најављује у „Совјетима здравог разума“ и каже да ће његове књиге бити писане чисто српски да их могу разумјети сви српски синови и кћери. Чинио је све за просвешћеније јуности. Исказује једну револуционарну педагошку мисао. Он пише:
Не бојте се народа! Милији ћете, дражи и часнији народу бити када му отворите очи ума и када га просветите.
Доситеј стрпљиво и аргументовано показује и доказује какве су предности просвјећеног и ученог човјека у животу и шта се добија усвајањем нових знања. Посебно је истицао значај књиге и њене улога у животу. Заједно са читаоцима тражи оно што је најбоље. У том трагању за бољим навлачи мржњу црквене хијерархије, јер пише:
Боље је много једну паметну и полезну књигу с коликим му драго трошком дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати и у све њи’ велика звона поизвешати: зрно памети неће се деци нашој придодати ако чеду довека звона лупати.
Доситеј се залаже за школовање свих без обзира на друштвени положај, узраст и пол. Посебно истиче потребу школовања женске дјеце, те пише:
Нек се не узда један народ никад довека к просвештенију разума доћи у којему жене простоти и варварству остају.
Своје учитељовање и просвјетитељско дјеловање Доситеј је остваривао кроз низ форми и облика. Прије свега књижевност, страна и наша, басне са наравоученијем, мудре изреке, а круна свега је оснивање и отварање Велике школе у Београду која ће постати темељ Београдског универзитета. Уз све то постаје и први министар просвјете у Карађорђевој Србији. Колико је Доситеј био мудар и далековид показаће и у чувеној пјесми. Пјесна на инсурекцију сербијанова, написаној 1804. године и посвећеној Војеводи господину Георгију Петровичу. За Србе и Србију је актуелна и данас, јер:
Востани Сербије!
Давно си заспала.
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербије возбуди!
То је и његова претходница повратку у Београд 1807. године. Уз Карађорђеву сагласност и велику помоћ Доситеј ће отворити, 1808. године у Београду прву Велику школу, која ће означити почетак високошколског школовања младих у Србији. Окупља младе и школоване професоре у Европи који постају предавачи.
Један од младих људи, који тражи знање у Великој школи, био је и будући реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић. Доситеј позива образоване Србе из свијета и тражи помоћ, да помогну српском народу у ширењу писмености и културе, тврдећи да је то исто толико важно као и битка на бојном пољу. У свему томе имао је једног врло утицајног истомишљеника – Карађорђа. О томе један савременик је записао:
Када би Карађорђе ујутру излазио, он би пошао са свима војводама, који би га пратили у Народно училиште од њега заведено, а урађено од Доситеја. Ту би кратком својом рјечју препоручивао ученој младежи да приљежно учи. „Видите ли, говораше, ми имамо довољно машина за одбрану Србије, али недовољно вештих људи за управљање… Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску друкчије би сада стајала… Слушајте ваше учитеље и поштујте их; ја њих не разликујем од мојих војвода.“
Ускоро је Доситеј постављен за директора свих школа у Србији, па је зато имао потребе и прилике да путује по земљи, да још боље упозна и прилике и народ, да уређује односе између власти и учитеља, да проналази писмене људе и да их упућује на права мјеста. Све га је то радовало, јер је увијек желио да шири писменост и образовање. Колико је Карађорђе поштовао и цијенио Доситеја показује и то што му је повјерио да учи његове синове. Два великана потпуно су се разумјевала у схватању потребе ширења културе и образовања.
Кад данас и овдје размишљамо о Доситејевом педагошком дјеловању једини закључак је да је он био учитељски див који је, прије двије стотине година уносио европски дух и европске вриједности у заосталу и неписмену Србију. Уређивао је Србију по модерним начелима савременога свијета. Залагао се и за слободну и економски јаку Србију. Сав је живот посветио роду српском и роду свом, те земљи дједова својих. Такав је био први министар просвјете слободне Србије. Много читао, учио, писао и на народ све то преносио. Доситеј је био први културни министар просвјете. У посљедњих двије стотине година то се не би могло рећи за српске министре просвјете. Прије свега одвојили су се од народа, од учитеља и школа, а и од књига, те не памте када су књигу читали. Доситеј је остао министар за памћење, као што је Вук остао као реформатор српског језика.
Србија је имала двојицу вођа великана, Карађорђа и Ђинђића, и обојицу убила. Данас има Коштуницу.
Србија је имала два великана просвјете и културе. Доситеја и Вука. Да ли их данас поштује и цијени колико су заслужили. Доситеј је учитељ који траје, јер може бити узор свим министрима просвјете како треба да се ради и о учитељима да се брину, а са народом сарађују. Вук траје и не престаје да живи.
Доситеја и његово дјело црква је буквално уклонила из школа, јер јој ни по чему не одговара. А Вуку Стефановићу Караџићу, у Босни и Херцеговини тачније у ентитету тзв. Републике Српске брисали су Стефановић, јер, кажу типови, боље звучи као Караџић.
Да Србија има паметног вођу као што је био Карађорђе, она би одавно видно и трајно обиљежила имена обојице великана, и Доситеја и Вука, тако што би београдским универзитетима дала њихова имена. Први би се звао Универзитет „Доситеј Обрадовић“, Београд, а други Универзитет „Вук Стефановић Караџић“, Београд. Како то лијепо, а европскосрпски звучи. То му дође као лијеп сан. Да Србија има министра просвјете великана имена Доситеја он би то одавно предложио и посао вриједан сваког поштовања завршио.
Востани Сербије!
Давно си заспала.
Лазар Манојловић
(2007.)
|