|
Рекао бих да је ова стихозбрика (од укупно 69 пјесама) изванредан мозаик, избор поезије из четири Цоцине раније објављене књиге, коме је придодато још неколико најновијих пјесама. Ово је мозаик, али и ћилим онај босански (пјеснички и мисаони) изаткан и саткан од мноштва боја и сновиђења, метафора и порука, ћилим кога смо и сами имали и никада га нисмо стављали на под (као простирку), него као нешто најврједније што би се у души родило и носило, и чувало и сачувало у себи, у сехари, тамо гдје се на чување одлажу вриједности – и „накит“ и мисли о накиту.
Избор поезије Кемала Цоце сачинио је његов дугогодишњи пријатељ и сам књижевник и сликар Хусеин Дервишевић, који је у предговору, између осталога записао да ова (дакле, Цоцина) књижевност тражи озбиљне читаче, али не оне који би је објашњавали неразумљивим вокабуларом и књижевнотеоријским фразама како се то обично ради – Цоцина поезија, веома лична, приватна, директна, писана без опонашања и уплива лектире, поезија још невиђена по осебујности на овим просторима, тражи стрпљиве и добронамјерне људе од калема, јер о Цоци се треба писати управо тако да се види да пише човјек о човјеку!
Надаље, у предговору за овај избор поезије, Х. Дервишевић, записа да када је у питању поезије Кемала Цоце, код њега се не може одвојити Духовно од Физичког, јер он (Цоцо) пише како живи и живи како пише. Цијелога живота радио је као новинар и сматрао да су његове пјесме, тек писма однекуда, или за негдје. Послана, непослана, прочитана или не, те пјесме су уистину то у већој мјери, кореспонденција са свим и свачим, са свјетовима и несвјетовима, са даљинама и временима. И то жестока писма, нефризирана, сирова почесто, неумивена, будући да Цоцо пјесме никада није дорађивао, него их нудио као дословне комаде живота. Цоцо, уосталом, како записа Дервишевић, никада није ни марио (нешто, пуно) за форму, па ни разне пјесничке правце, моде и трендове, те је, личећи искључиво самоме себи, без епигонског подилажења створио једну аутентичну књижевност. Био је увијек „ничији пјесник“ како и сам рече у једној од својих понајбољих пјесама. Управо, ево те пјесме – „Ничији пјесник“:
„Ни наш
ни њихов
ни свој
ни пасји
ни звјерски
ничији
баш ничији
Нико ме не жели
ни моји
ни твоји
ни њихови
ни даљине
ни туђине
ни живи
ни мртви
ни пијанци
ни пропалице
ни богати
ни рогати
нико
и никада
По свијету лутам
изгубљен
међу својима
међу твојима
међу њиховим
међу нашим
међу звијерима
међу псима
међу људима
међу нељудима
лутам
као сјена
Као стари пањ
самујем
међу бескућницима
међу сретницима
међу несретницима
на земљи
ничијој
ничије
пјесме пјевам.“
И заиста, Цоцо је одувијек писао пјесме, попут писама однекуд, из Босне, за Босну, јављао се јауцима душе који додирују и спајају два свијета, два времена, овострано и онострано, или сновима у којима се поново окупљају они који су давно отишли ван времена. Све се то Цоци догађа у поетским сновиђењима и бесаним ноћима. Све је у горчину и сјету умотано и у оквир пјесме урамљено. И бола има и он се стално у новим и наслућеним назнакама јавља и показује.
Као и раније и ова књига поезије Кемала Цоце, илустрована је изванредним ликовним прилозима архитекте и ликовног умјетника Омера Бербера. Заиста те илустрације и ову поезије чине још субјективнијом, јачом и разговјетнијом. Мишљења сам такођер, да је крајње вријеме да се направи (и напише) квалитетан, садржајан и мјеродаван текст (студије) о књижевном опусу К. Цоце, како би му се одредило (већ једном) књижевна позиција, мјесто у садашњој бх. књижевности.
Зашто да и даље буде „ничији пјесник“ – када је наш, одувијек наш, бољи и квалитетнији од многих који се у књижевности, шта друго рећи, него у бх. књижевности – мувају, и узалудно гурају!
|