|
А онда једног врелог аугуста 1973. год., у жељи да попуни програм, уредник омладинске емисије радио Мостара „Недељом за младе“, Мишо Марић, покрену представљање нових музичких нада. Претворило се то у такмичење. Већини се највише допало пјевање групе без имена, коју су, колико ум памти чинили Аида Казазић, Салих Салаховић, Омер Кремо и Небојша Ногулић.
Допали се и уреднику. Али не може се даље без имена. И без размишљања, некако спонтано, али и логично прозваше се „Мостарске кише“.
Потекоше баладе о Мостару, о љубави, о сјећању… У жељи да оснаже вокалну интерпретацију позваше хор Основне школе „Браћа Рибар“ да их прати, да им се придружи, да расту заједно.
И потече пјесма широм Мостара, Херцеговине, Босне и Херцеговине, па цијеле ондашње домовине. Пјева се о љубави, домовини, о прошлости и будућности, о младости и сновима…
Сада само ријетки говоре стихове Пере Зупца. Само се ријетки сјећају пјесме „Мостарске кише“. Али сви пјевају „Мостарску мати“, „Фебруаре“, „Неретву“…
Дјевојке из Мостара подигле су на ноге цијелу земљу и натјерали је да пјева с њима.
Дјевојчице и дјевојке одрасле, постале мајке.
Онда је дошао рат и расуо све. Зауставио све.
Дошло неко ново вријеме. И када су сви мислили да су „Кише“ отишле у историју поново се, некако стидљиво чуо њихов глас. Другачији.
Наравно неко друго вријеме. Али и то су „Кише“. Расту са нама и за нас.
Многи их пореде. Хоће доказати и утврдити који је састав бољи.
Онај, за оно вријеме. Овај, за ово вријеме.
А и један и други за Мостар.
Заједничко им је да воле град у којем пјевају, а пјевају јер је пјесма њихов живот.
И расту.
Расту до звијезда, јер носе љубав, јер носе дјевојачку благост, јер носе истину у својој пјесми. Они су пјесма.
Пјесма ишчилила из дубине њихових бића, из њихових срца, из њихове младости…
Зато их волимо све ове године.
Зато и могу данас питати: Сјећа ли се ико и једног стиха из Зупчеве пјесме?
Поново су „Мостарске кише“ знак љубав, памћење, радост…
|