|
И сад ослушкујем возове
Њихов звук
преполови ноћ
као јабуку
Једном ћеш се
у неки касни сат
једним од њих
и ти вратити
Стари кофер, мантил преко руке, новине…
Једним ћеш осмијехом
омаловажити
све бачене године
кад ти кренем у сусрет
разњежена
твојом старошћу
(а иста ти туга још у оку почива)
Чему си се све надао
кад си одлазио!
Снови су ти
црвене тепихе простирали,
планине се уклањале
да те пропусте…
А тамо
ништа
Ничег због чега је вриједило отићи
Ордење бјелосвјетско
у траву ћеш побацати
кад те узмем за руку
као мало дијете
и поведем
кући
Запалићемо ватру,
у крилу ћеш ми заспати,
и пустићемо мрак
да се ушуља
у све ћошкове
наше тихе собе
|