Пјесма
Зашто пишемо пјесме
А зашто и не би?
Акумулирамо вриједности
Накупљене у нама
Тијеком живота
Изражене кроз пјесму
Оне одишу љепотом и снагом
Да, свестрани облик сопствене визије пјесничког умијећа одсјају тежи у лику млађахног Павла Чулића унутар књиге поезије „Препредени анђео“ у издању ХКД „Напредак“ из Сплита, Анно домини 2005. Тежећи дефинисању горљивих истина, иако релативно млад (шта је у овим турбулентним временима младо а шта старо, препустимо суду времена да одлучи) са својих двадесет и девет година, Павле се не двоуми већ жестоко и искрено проговара:
Опет сам синоћ напустио тијело
Све је било бијело
Као нехотице чуо сам пјев птица
Слиједио је нетремице
У долину срама, страха
Дан за даном, дан уздаха плаха
наставивши
Крила му покидаше
Као новинске странице
Ставише га на позадину
Кованице
И пјев се више не чује
Јер се метал гласом
Не може гласати
и закључивши
Сад држи свијет у шаци
И та ће шака изгорјети
Кад њено стигне вријеме
Нека ће нова шака
Заузет Њено мјесто
У смирај дана ће очи косе
Мијесити посљедње тијесто.
Каква је ово чудна визија генерације изгубљене младости, нетом одрасле унутар безличја Планине крви што Балканом назваше. И ни не треба другачије очекивати јер умјесто радости љубави и промицања развоја сопственог бића унутар претпоставки културног и друштвеног развоја, Чулић, као дио једне заиста изгубљене али још увијек непронађене генерације, само пресликава ријечју оно што заиста и живи. Друштво без љубави, среће, радости, будућности… Очит је песимизам игроказ својеврстан. Пјесме су бритке, уобличене унутар обрнуте пирамиде мисли гдје ми читаоци, заиста жарко желимо видјети крај пјесме који јесте и њен почетак. Успијева му одржати смисленост изричаја песимистичног виђења Свијета и себе у њему:
Чекам дан када ћу
Искашљати своја плућа ван
Чекам ноћ кад ћу врага
Позвати у помоћ
Призиват ћу духове који ће моћи
Донијети срећу
Тада ће ова мора проћи
Отхрват ћу се овом смећу
А можда и нећу.
Павле Чулић заиста сецира свирепу стварност (чак и једна пјесма носи тај назив) бритким пером праведника што излаза не види:
Све моје ријечи губе се
У празнини моје душе
И мој живот је још једино име
На надгробној плочи,
али понекад покуша видјети свјетло на крају тунела које само на тренутак затрепери као у пјесми „Поносни људи“ пишући о морнарима (чак је и сам једно вријеме био дио њих) што плове морима Свијета мада већ у слиједећем тренутку каже:
У муљу и смогу
Галебови се за рибу туку
Умор у костима
Мртво море
На перистилу пријатељ
Убија досаду
На броду умор
Убија посаду
Казабланка!
Да, сензибилитет његовог пјесничког одсјаја се огледа и у краткоћи стиха/пјесме, тој заиста незахвалној и презахтјевној пјесничкој форми:
И расте плод
Моје маште
У твојој утроби.
Ово је цијела пјесма назива „Нагон“ која снагом мисли заиста ствара најаву снажног виђења љубавне стварности у којој Павле обитава. И као да понекад, пловивши морима предодређене љубави, покушава пронаћи излаз из ситуације коју одсликава и у пјесми „Стид“:
Пријатељу научи
Да медвједа не смијеш тући
Већ иди кући
Колико си пута досад
Пробијао главом зид
Зар те није стид.
Очајно покушава оставити траг у пијеску пред олујом погрешних намјера – људских, јер и сам каже:
Без обзира на исход
Ове моје пјесме
И даље ће тећи вода
Из оближње чесме
За сад.
Мада трачак наде у њему тиња ипак је разочаран тежином организиране анархије која егзистира у друштву које сматра својим:
Ми људи искривљене перцепције
Ми дјеца бетонских блокова
Ми ћелаве главе војних рокова
Поздрављамо вас
Вас свињске њушке у црним аутомобилима
Вас труле крушке на трулим гранама
Вас маске са живим маскама
Дођите на асфалт
Посјетите нас.
Да ли нам алтернативу оставља понекад експериментирајући и са римом али и без ње. У књизи „Препредени анђео има свега напретек. И изванредних мисаоних цјелина, али и понекад неизбрушених рима. Но, цјелина, као дјело млађахног аутора што себе тражи у свијету безизлаза, задовољава критерије квалитетног написа. Књижевног, прије свега.
|