|
Небо попут постера на зиду безвремености
изгледа нама протагонистима
Божијег сна на палуби Титаник-тла.
То ја словоловац завирујем у недоглед
јер како кородиран обзор са краја ока
може очитати мапу мозга ако
не одмота вијуге између небољубива сата
и божанског осјећаја усамљености.
Давно је Небо сравњено са земљом
и балзамирано да као балдахин
извезен свиленим бескрајем беспотребним
прави хлад зеленој тами.
|