Мост - Индекс
Мост - Претплата
Насловна страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 205 (116 - нова серија)

Година XXXI децембар/просинац 2006.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Инес Кајић
Пуста самоћа

Чује се само глас немирне ријеке која гргољи уа још један сумрак подно Мостара. Сједим на рубу зида Галерије сликара и посматрам нијемо тишину која се овија о хладни херцеговачки камен.

Благи повјетарац шуља се к’о мачак кроз хаџибеге, и с његовим ћудљивим дахом све добије њежније обрисе.

Гледам, бљешти Она у зеленој одори, свјесна да је са собом однијела толике тајне и потпуно мирна јер зна да ће заувијек остати само њене… недокучене и преточене у легенду… Мостарци су од памтивијека најбоље знали препричавати приче…

Хмм…

Дарко Блажевић: Главна вијест у свијету, колаж

Дарко Блажевић: Главна вијест у свијету, колаж

Пусте ли самоће у погледу на њену снагу, мисли ми се роје, јер то је снага пред којом дрхти малени нијеми човјечуљак у утроби сваког од нас.

Питају ме, звона у мени, колико је ту ријеку волио Хајрудин док је над њом градио камену ћуприју, а она му у инат два пута скелу обарала. Набујала би од Коњица и тако страшна у својој љутњи срушила све чему није дала благослов. Срушила би она и опет, да неимар није мјесецима проматрао њене љутње, хирове, страсти и као несретни љубавник пратио је у стопу не би ли јој се допао.

Гледам, и питам се шта је о њеној љепоти сањао и кистом претворио у дах тренутка Меха Сефић, јер опчињеност бјелином и модрином била му је до судњег дана вјечита инспирација. Сјећам се, причали су, Шантић се искрено и без маски о својој боли исповиједао једино пред Неретвом док је уз праскозорје новог дана писао стихове несретних љубовања.

Сваки од тих, тајних уздаха који се дају само наслутити, леже као болесник на постељи у мислима човјековог бића, оног истог бића који се ријетко и тешко извлачи из нас, а још теже проговара и исказује.

Умјесто мене, ове тихе аугустовске ноћи, о самоћи говорит ће вам пјесник будућности у чије име пишем ове пусте редове и у којима желим казати да кад се једном осамимо, а очи нам престану исијавати жар заувијек пристајемо бити вукови у чопору…

Ноћас пјеснику будућности штуре редове рукописа остављам у аманет. Као спомен на дјевојачко постојање и неразумну бесједу. Неразумну, само ако нисте вук.

Записујем ноћас сједећи на Галерији и ослушкујем. Те нијеме и неизговорене ријечи царују у мом уму док се мјесечева сјена таласа у руху ријеке. Слушам напето пјесников опори укус минуле среће, али час се губи, а час ми узвраћа осмијех. Погледах у небо препуно звјезданих имена и угледах одговор у облику усамљеног облака.

А пјесник ми кроз испрекидани дах казује… тихо… ријеч по ријеч…, а ја хитим не изгубити нит…

* * *

Једног прољетног дана, када се појави прва ласта у кутку Церничког балкона који гледа на стрме стијене обала Неретве, млади пјесник будућности писат ће о самоћи која га прожима због неузвраћене љубави.

„Јесам ли сам у самоћи или су све велике љубави у граду свјетлости осуђене на патњу. Колико јака може бити туга смјештена испод ребара да срце кида и претвара у крхотине.

Колико срце може поднијети боли кад само Она смије чути тупе откуцаје и самртничке уздахе…“ писат ће пјесник будућности једнога јутра потиштен и сјетан.

Пропјешачио сам све далеке предјеле свијета, нестајао и понирао под пећинама зеленомодрих уздаха, прелетио небеским сводом не би ли дотакао облаке, али залуд.

Након ње, коју не видјех више никада, након ње ни осмјех искрености не затитра на мом лицу, након ње оста пуста моја душа јер након ње заувијек остах сам.

Пролазили су мјесеци, низале се године, долазиле деценије, а игра, радост и плач дјеце не затомише бол која заувијек оста да чучи и сачекује ме.

И поред свега остао сам сам, баш као вук, вук који је и у чопору сам.

Моја се књига судбине затворила тад и свјетлост у погледу изгубила сјај.

* * *

Схватила сам како је лако постати вук. Пјесник је радост живота скрио у унутрашњи џеп омиљеног сакоа и сјећања закопчао малим дугметом. И никад га поново није обукао.

Кат-кад би само погледом прелетио по њему, ставио лаванду да мољци не изгризу све што је заувијек спаковао… и пошао…

Лако је бити вук. Теже је потражити вучицу у вријеме када хладноћа убија чопор од глади, а још је теже запалити стари сако и кренути у потрагу за изгубљеним жаром.

Записујем редове својих мисли брзо на папир и вјерујем да ће пјесник схватити да ни након силних разочарења није касно тражити осмијех у туђем погледу.

Одлазим с мог мјеста утјешних немира. И мислим.

Неретва би опет покушала неимару уништити утврде да он није био мудрији.

Могли бисмо мудро превеслати са једне на другу обалу, само је питање колико искрено желимо гледати како на ватри гори старо одијело, којег је спасила лаванда али не и зуб времена.

Претходна · Садржај · Наредна

Задња страница [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2007-01-05

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска