|
Ријеч је о фотомонографији публицистичког типа, што је било разумно с обзиром да Грачаница, ако се изузме Грачаница у народноослободилачком рату и револуцији (1988.), коју су писали Есад Тихић и Омер Хамзић – до сада, уопће, није имала књигу. У суштини, аутор концепције и уредник књиге, Атиф Кујунџић, у самом наслову изложио је и своју основну намјеру: да то буде књига о опћини, граду и људима, а како видимо – од прахисторије до данас.
Текстове у књизи писали су: Омер Делић – новинар, Русмир Ђедовић – географ, Изудин Дураковић – новинар, Рашида Ђулић – новинар, мр. Омер Хамзић – хисторичар, Фикрет Коњић – новинар, Атиф Кујунџић – књижевник, Един Шаковић – хисторичар, дакле, осам аутора. Текстови су организирани у (12) цјелина: Географске одлике, Насеља и становништво, Економија/господарство, Хисторијско и урбано наслијеђе, Људи у памћењу града и повијести, Одгој и образовање, Култура и културни живот, Вјерске заједнице, хуманитарне организације и удруге грађана, Спорт, Здравство и социјална скрб, Локална самоуправа и сервисне службе, Повијесна хронотакса опћине и града.
Текстови су писани одмјерено, рационално и стилски уједначено као да је ријеч о истом аутору. Мада, сваки текст, потписан је иницијалима, или са два и три иницијала, што свједочи о коауторству и заједничком раду, о сугласју на путу до постизања циља. Фотографијом и дизајном, бавио се Жељко Кујунџић. У заиста луксузном формату – 210 x 240 мм, на 150-грамском папиру за умјетничку штампу, књига је графички и ликовно-технички досљедно ријешена и врло лијепа.
Углавном, кад је ријеч о монографијама као књигама које требају исцрпно донијети податке о одређеној теми, навикли смо на претенциозне књиге које не испуњавају наша очекивања. Чак и изнимно технички квалитетно приређиване, доносе опскурне пројекције и намјере својих аутора. Ирационално конципиране текстове, без везе налијепљене фотографије и баналне статистике. За разлику од таквих искустава, ова књига је уистину угодно изненађење: у њој ничега одвише и ничега премало. Прозрачна, рационална, сувисла и лијепа, па заборавимо да смо је почели листати и читати прије неколико сати!
Дакако, ријеч је о томе, да су ову књигу правили не само људи који воле своју опћину, град и суграђане, што приређујући ову књигу желе и рећи читатељима, него радили су то и зналачки, с мјером, па помислимо: коначно, књиге праве људи који их и требају правити! Ријеч је, о концепцијски јасној представи књиге коју треба направити, а потом, о досљедној реализацији концепцијске замисли. Грачаница, опћина – град – људи, намеће нам се као изврстан модел књиге који би требало слиједити. Наиме, нису ријетке фрагментарне монографије и фотомонографије, али, корисно је разумјети како исте неријетко уносе забуну и праве прекиде, изазивају дисконтинуитет – јер, инсистирајући на своме циљу – фрагмент третирају исцрпно, и тако доводе у незавидан положај сваки опћенитији приступ.
|