|
Мјесец мај у Мостару је протекао у знаку бројних културних и спортских манифестација и обиљежавања значајних датума и догађаја: академија, трибина, сусрета пјесника и публике, концерата, изложби, турнира…
Десило се и представљање записа, боље рећи хронике-романа Мехмеда Диздара Бенце „Столац виртуални завичај“ коју је публика у препуној дворани Центра за културу назвала – књигом за читање и плакање! И у којој се Диздар, иначе професор књижевности, представља као аутор високе списатељске имагинације.
У ствари, овдје су три књиге у једној књизи које се зову: Успомене, Свједочења и Има ли наде. И: колико год је прва, по многима изузетна књига Мехмеда Диздара „Суђени Столац“ један горки и драматични дневник о тортурама, црним данима и још црњим ноћима проведеним у казаматима тзв. Херцег-Босне, толико је његова нова књига једна фреска о столачкој епопеји, љетопис о граду-мученику који некада бијаше синоним слободарства, људског братства и добросусједства.
Заправо, ова књига о којој су, не само позитивне него бриљантне рецензије написали Нијаз Дураковић, Алија Пирић и Енес Раткушић једно је огледало у којем ће наше, и генерације послије нас увијек видјети њеног аутора-логораша Мехмеда Диздара, видјеће наказно лице убица, прогонитеља, паликућа и силоватеља, али ће видјети и драги лик шехида и свих који су нас бранили и надахњивали да се боримо, да трпимо и патимо, да бисмо остали и опстали на овим просторима.
Најважнија одлика ове књиге, аутентичне приче преживјелих свједока, жртава насиља и безумља јесте да у њој нема позива на освету, нема мржње; не, аутор Бенца Диздар, чак, не мрзи ни своје прогонитеље ни своје мучитеље – он се не да и он се нада да ће овдје људи истог сунца и истог поднебља – мада мукотрпно – градити нове мостове љубави, мостове од човјека до човјека, од помирења и повјерења, праштања и сабура.
Али, онај Столац, миран и питорескни градић на Брегави какав познајемо не станује више на старој адреси.
Прије тринаест година, тамо је све што бијаше бошњачко (и српско) сравњено са земљом. А све до агресије на Босну и Херцеговину сви Сточани бијаху – своји. Нико никоме – ни потамо се. Красан народ који је држао да никакве ограде, ни вјерске, ни националне, ни политичке не треба да одвајају човјека од човјека. Вјеровао да је цијела Босна и Херцеговина њихова домовина, сви Сточани њихови суграђани.
Било тако одувијек, сада више није.
Дођоше тамо неки худи људи и рукама које личе на тигрове канџе отеше им Столац. С њима дође и тама која гута и свјетлост и људе, што би рекао пророк и учитељ Халил Џубран. Несрећа која разјапљује чељусти и халапљиво гута све што су вриједне руке и здрав разум створили.
Али, то нису били прави Сточани, већ живи изданци фосила, домаћи уљези. Убице и пљачкаши што су пошли путем свих покварених и окаљаних у Другом свјетском рату. Они што заборављају древну мудрост да се човјек роди празних шака, тако и умре, и узалуд су му сва овоземаљска богатства ако није срећан с оним што је имао.
Варалице и разметљивци што би на туђој муци да граде срећу и пробитак.
У књизи „Столац виртуални завичај“, аутор их прозива именом и презименом! Они су „најзаслужнији“ да се Столац није помакао од оног неискоријењеног фашизма из ’93. и ’94. године, него се тај фашизам забокорио и разлистао.
У своме Стоцу, Бошњаци су данас народ другог реда.
А колико су, тек, имали искушења и понижења да се врате у столачку родну и свету груду. Колико пута су преварени, шиканирани, враћени, каменовани! Све те тужне и срамне епизоде увјерљиво су описане у поглављу поменуте књиге под насловом: Има ли наде!
„У агресији на нашу земљу угасили су се многи животи… Многа срца градова и села су скрхана. И срце нашег Стоца лагано застаје, не дајте да посве стане… не дајте, молимо вас.“ – писали су Сточани расељени по свим земљиним меридијанима.
Одговор је дошао од једног дошљака – Хрвата, човјека који бијаше добре воље:
„Ми из Коњица и средње Босне нисмо протјерани у Столац, него смо жртве „хуманог пресељења“, али једва чекамо да се и ми вратимо у свој лијепи завичај.“
Зато ће хроника о виртуалном завичају популарног Бенце Диздара имати своје поклонике међу читаоцима свих генерација и афинитета. Јесте књига за читање и плакање, али – и памћење.
|