|
Ибрахим Кешфи ибн Хусејн ибн Исмаил ибн Али-ефенди – Мостарац
Ибрахим Кешфи ибн Хусејн ибн Исмаил ибн Али-ефенди – Мостарац, значајни калиграф и преписивач оријенталних рукописа из 18. стољећа. Знамо да је из Мостара, да је праунук мостарског муфтије Али-Кешфи-ефендије и да је похађао Гази Хусрев-бегову медресу у Сарајеву између 1742. и 1748. године када су настајали његови пријеписи. Чиме се касније бавио не можемо утврдити, вјероватно улеманским позивом или је био мудеррис у некој од бројних босанских, а понајприје мостарских медреса. Волио је језичке дисциплине граматику, логику и књижевност. Преписао је три дјела из граматике, по једно из логике и догматике, те једну етичко-дидактичку поему. Познавао је арапски, турски и перзијски језик.
Први његов пријепис настао је 1740. године, а ријеч је о граматичком дјелу на арапском језику Дав ал-амали, коментар Биргивијевог дјела из граматике Ал-Мисбах, аутора Мухаммеда ибн Мухаммеда ал-Исфара’инија. Рукопис је урађен на 196 страница средњег формата, лијепим невокализираним та’лик писмом. У почетку је текст обрубљен црвеном линијом. На маргинама има коментара у вези са текстом дјела. Папир је бијел, а повез картонски. На почетку и на крају рукописа има стихова, записа и хисторијских цртица. Рукопис се чува у Оријенталној збирци Архива Херцеговине у Мостару, бр. 453.
Двије године касније Кешфи преписује дјело из синтаксе арапског језика, такође од Биргивија Изхар ал-асрар. Дјело је преписано у Гази Хусрев-беговој медреси.
Слиједећи његов пријепис је из 1747. године, а то је дјело Марах ал-арвах из синтаксе арапског језика, аутора Ахмеда ибн Алија ибн Мес’уда. Наредна два дјела која је преписао у Гази Хусрев-беговој медреси 1748. године су: Шарх Исагуџи, Шејх Јујин коментар познатог Абхаријевог дјела из логике и Шарх ал-касида бад’ал-амали коментар спјева о вјеровању од Ебу Абдуллаха Мухаммеда ибн Џама’а. Сва су ова дјела преписана на арапском језику. Исте године је и на истом мјесту као „сохта“ преписао и поему Хајријја-и Наби познатог турског пјесника Јусуфа Набија (умро 1712), на турском језику. Рукопис се састоји од 92 странице средњег формата, писан читким наста’лик писмом. На почетку је крупним и лијепим несх писмом исписана Бисмилла. Текст поеме писан је црном тинтом, наслови црвеном, а све је уоквирено црвеним линијама. Полустихови су одвојени са двије црвене вертикале. Повез је кожни, оригиналан. На маргинама рукописа исписане су арапске и перзијске ријечи са пријеводом на турски, разне биљешке и једна пјесма од 85 стихова. Сви су ови рукописи били похрањени у Оријенталном институту у Сарајеву ( бр. 1218/1-4) осим првог који се и данас налази у Архиву Херцеговине у Мостару.
Мухаммед Кешфи ар-Руми
Мухаммед ибн Мустафа ибн Махмуд ибн ‘Али ал-Кешфи (ар-Руми) је мостарски калиграф који је дјеловао око половине 18. стољећа. Очито је да Мухаммед Кешфи потомак Кешфи Али-ефендије, мостарског муфтије, праунук од другог сина Мухаммеда. Према његовом махласу Ар-Руми закључујемо да је неко вријеме живио и изван уже домовине, вјероватно у пријестолници Царства у Истанбулу. Напомињемо да су још неки наши алими и књижевници уз име додавали махлас Ар-Руми.
Мухаммед Кешфи је 1722. године у Рознамеџијином ханикаху преписао већи дио дјела из стилистике на арапском језику Хашија ал-џерби ‘ала ал-мухасар, што представља глосу на Ат-Тафтазанијев коментар Ал-Мухтасар Ал-Казвинијева дјела Талхис ал-мифтах. Ову глосу је написао Сулејман ибн Абдуррахман ибн Сулејман ал-Магриби ал-Џерби (у. 1529). Рукопис је урађен вјештом руком, лијепим и ситним та’лик писмом на 386 страница средњег формата. Текст је писан црном, а наслови поглавља црвеном тинтом. На првих шездесетак страница текст је уоквирен црвеном линијом, а на рубовима страница је још једна црвена линија. На маргинама има коментара писаних истом руком. Коментирани текст означен ријечју кавлуху, а први харф „к“ писан црвеном тинтом. Понегдје је текст толико оштећен да се једва може разабрати. Папир је средње дебљине, бијеле и прљаво бијеле боје, глат, а повез полукожни с клапном, оштећен и одвојен од рукописа. Првих 180 страница писао је други, непознати преписивач. Биљешка калиграфа Мухаммеда Кешфија налази се на Л-193б. Он на првом заштитном листу пише да је рукопис откупио и довршио његово преписивање. Рукопис је касније био у власништву алима из породице Наимић из Мостара. У Газијину библиотеку је дошао путем Меџлиса ИЗ-е из Мостара и води се под бројем Р-4601.
Мухаммед ибн Мустафа ибн Мухаммед ибн ‘Али ал-Кешфи боравио је и 1724. године Рознамеџијину ханикаху у Мостару. Да ли је тада био ученик или мудеррис ове образовне установе, тешко је рећи. У сваком случају ово нам говори о његовим суфијским склоностима јер је ријеч о некој врсти дервишке медресе. Ако је био мудеррис онда је био и шејх јер је то захтијевало слово вакуфнаме. Он је те године у ханикаху преписао граматичко дјело Ал-Фаwа’ид ад-Дија’ијја, аутора Нуруддина Абдуррахмана Џамија (у. 1492.), на арапском језику. Рукопис је урађен лијепим наста’лик писмом на 404 странице средњег формата, црном тинтом, а наслови и линије изнад коментираног текста црвеном. На маргинама има доста биљежака, а такође и на крају рукописа. Папир тамно бијел, тањи, а повез тврд, картонски са кожним хрбатом и клапном, умотан у зелено платно. Власник рукописа био је Мухаммед ибн Ибрахим (има и отисак његовог печата), а онда је доспио зеничким Чаршимамовићима који су га поклонили Газијиној библиотеци гдје се и данас налази, Р-7630.
Знамо и за његов рукопис дјела Хадијја ал-мухтедин који је настао 1761. године. Према Багдадли Исмаил-паши Кешфи је писац овога дјела, а заправо он је само преписивач тог рукописа. Добрача и Хасандедић су, поводећи се за Багадли Исмаил-пашом, ово дјело приписивали Кешфију, али је Добрача у другом свеску Каталога ГХБ исправио своју грјешку и ствари поставио на своје мјесто.
Ахмед Мехмедовић,
Гази Хусрев-бегова библиотека, Сарајево
____________________
(Погледај и: Касим Добрача: Каталог Гази Хусрев-бегове библиотеке, Сарајево 1963, књ. I, стр. 500; Исти: Каталог ГХБ, св. 2, стр. 221-222; Хивзија Хасандедић: Мостарске мулиије, Гласник ВИС-а, Сарајево 1975, бр. 9-10, стр 435; Исти: Каталог арапских турских и перзијских рукописа Архива Херцеговине у Мостару, Мостар 1977, стр. 105. и 181; Мехмед Мујезиновић: (Исламска епиграфика Босне и Херцеговине, Сарајево 1982, књ. III, стр. 104-106; Мухамед Ждраловић: Преписивачи дјела у арабичким рукописима II, Сарајево 1988, стр. 51. и 142; Зејнил Фајић: Каталог ГХБ, св. 3, Сарајево 1991, стр. 300; Салих Трако – Лејла Газић: Каталог рукописа Оријенталног института – лијепа књижевност, Сарајево 1997, стр. 150. и 275; Фехим Наметак – Салих Трако: Каталог арапских, перзијских, турских и босанских рукописа из Збирке Бошњачког института, Цирих 1997, стр. 366; Мустафа Јахић: Каталог ГХБ, Лондон-Сарајево 1999, св. 6, стр. 324-325; Хасо Попара-Зејнил Фајић: Каталог ГХБ, Лондон-Сарајево 2000, св. 7, стр. 122-123; Ахмед Мехмедовић: Лексикон наше улеме, рукопис)
|