|
Било да ваја фигуру, групу или апстрактну форму, Мићковић трага за унутрашњом покретачком снагом која се претвара у довршен израз љепоте: форме су напрегнуте, доведене до крајње границе пуноће, до тачке распрскавања.
Портрети се не одликују дотјераним појединостима и избрушеном површином – они су испуњени животном енергијом која буја из унутрашњег мрака и тражи свој оптимални израз и своје мјесто у простору. Тај витализам форме и њено рађање из аморфне масе носе обиљежје и биолошких процеса и снагу козмичких метаморфоза.
Мићковић не опонаша ни природне ни архитектонске облике: његов поглед иде преко граница перцепције, с ону страну визуелних датости свијета; он понире у сфере које претходе настанку форме, које у себи чувају покретачку снагу и обликотворну моћ. Стога за његове скулптуре нема корелатива у реалном свијету; оне су резултат рефлексије и спонтаног осјећаја за облик. Мићковићев концепт је обухватан, тј. не задржава се на детаљима, нити тежи ка декоративним ефектима и миметичкој вјеродостојности – он тражи нешто друго: у портрету снагу којом зрачи лик; у библијским мотивима спиритуалност; у групним фигурама однос величина унутар рашчлањеног волумена. За њега је сваки камени или дрвени блок читав један козмос: у тој маси треба открити скривене форме, безбројне могућности варирања просторних односа, склад разноврсних визура монолитног габарита. Мићковић, дакле, трага за живим извором облика повезаних унутрашњом снагом органског свијета; то су стилизовани природни облици дрвета, засјечене форме, процијепи, дуктуси који служе као морфолошки супстрат, као материјална града за шири фиктивни замах. Овдје су природне датости и ликовна интервенција, биоморфна структура и естетска функција повезане као органска цјелина стваралачког чина и њихов умјетнички резултат.
У трагању за формом, за њеним изворима и органским преображајима, Мићковић прати обликотворне процесе саме природе, испод површине видљивог, у мраку материје; као да ослушкује те „гласове тишине“ и наставља да им даје облик и консистенцију док их не доведе до степена материјалне довршености и ликовне пуноће. У том смислу, обликујући фигуре ослобођене конвенционалних својстава материјалности, Мићковић рашчлањује семантику изворног говора свијета, будући да скулптуру схвата као првобитно писмо свијета, систем знакова помоћу којих се оглашавају тајне свијета. Тако схваћена скулптура не може садржавати ни декоративну ни дидактичку функцију, тј. она није ни украсни додатак архитектури ни поучна стилизација идеолошких начела. Она је систем знакова који имају смисла и кад не садрже одређено значење.
Метафорички сажета и згуснута или, пак, лирски интонирана као разуђена музичка дионица, скулптура Флоријана Мићковића обједињује начела ликовне изражајности и поетске заокружености мотива, оштрих контраста (Црна, 1998, Једра, 2001, Гљива, 2004) и изнијансираног рељефног склада (Акт, 1965, 1988, Фигурина, 1974, Торзо, 1989). У оба случаја, у позадини тог свијета фигура који излази из мрака материје, осјећамо животворни пулс природе која рада облике и даје им снагу трајања. Мићковић, наиме, није ни у чем артифицијелан, академски везан за декоративност, за перфекцију детаља. Све је повезано; фигуре, групе, облици дјелују као нераздвојни дио јединственог козмоса, као творевине које црпе живот из властите основе, које се одржавају „снагом властитог стила“.
Имајући у виду покретаче вајареве инспирације, његову стваралачку опчињеност органским процесима унутар материје, као и начин ликовног обликовања у дрвету и камену, Мићковић као да поставља питање: да ли је скулптура само спонтана реакција опонашања природних облика и њиховог конвенционалног распореда у већ датом простору или, пак, процес сукцесивног трансформисања и преображаја кумулираног визуелног искуства, ослобађање облика из оклопа материје? Мићковић, свакако, прихвата метаморфозу и као концепт и као поступак; он полази од одређене идеје о материји и тежи ка њеном прочишћеном облику, ка њеној духовној супстанци. Скулптура је за вајара завршена кад успостави подударност (или бар равнотежу) између идеје и знака, између суштине и њеног облика. Стога се Мићковићева скулптура, у својим најбољим остварењима, уздиже изнад декоративног атризма (у коме је скулптура била у функцији архитектуре), али и патетичног ангажмана (у коме је скулптура у служби идеологије – профане или сакралне).
У том духу настале су фигуре групе (Група, 1981, 1982, 1998), портрети Х. Хуме (1975), И. Крндеља (1977), К.А. де Ривере (2004), облици (Једра, 2001, Кругови, 2003).
Група је ликовни топос Мићковићеве скулптуре. Са далеким асоцијацијама на скулптуре Бранка Ружића и добре узоре загребачке школе, Мићковић кондензује своје богато ликовно искуство и експресивну моћ својих монолита да би дочарао гибање масе и енергију која је покреће.
Портрети су, такође, израз унутрашње енергије и снажне персоналности модела, остварени готово у једном даху, без сувишних детаља али са наглашеним карактерним својствима лика (Балзак, 1962, Херцеговац, 1965, И. Крндељ, 1977).
Облици, настали на стваралачкој линији Николе Њирића, Шиме Вуласа, Бошка Кућанског, вуку своју инспирацију из фолклорних представа (али без локалног обиљежја и боје) да би се уздигли до универзалног значења савршених линија згуснуте или рашчлањене структуре (Лађа, 1998, Птица, 1998, Процијеп, 1998, Птица, 2001). Облици у камену најчешће су хомогени, затворени волумени у којима је материја подређена идеји, а тежина ослобођена физичког баласта и прилагођена естетским императивима обликовања (Залет, 2003, Сусрет, 2004). Слиједећи логику биоморфног свијета, облици у дрвету најчешће су рашчлањени, (Цвијет, 2000, Рањена птица, 2000, Гљива, 2004, Тролист, 2004); као да природни покрети цвјетања, раста, лета диктирају ликовни распоред волумена, њихову разуђену архитектуру и начин третирања материје.
Разноврсне тематске кругове Флоријана Мићковића повезује јединствена идеја трагања за ликовном и духовном суштином материје, за оним изворним обликом скривеним испод површине видљивог, испод наталожених визуелних предрасуда. Скулптор види боље и његов поглед продире дубље: он одстрањује вишак материјала и скида слојеве на којима се зауставља наш површни поглед; форма којој омогућава да се роди почива у његовој имагинацији, далеко од погледа којим перципирамо баналну реалност свијета. Пред нама израста невиђен свијет, саздан од познатих елемената, али нов и непознат. Свијет заштићен властитом љепотом. Као да природа отвара своја њедра чудесних облика и љепоте. Кад не бисмо знали какав рад маште и руку претходи рађању облика, повјеровали бисмо да скулптуре Флоријана Мићковића настају као спонтани израз природног стварања, као продужетак великих цикличких покрета и промјена у утроби материје. Једном ријечју, стваралаштво Флоријана Мићковића формулише начела поетике унутрашњих простора живота и дочарава хронику трајања његових виталних и естетских константи.
|