|
Голотиња дана бијеле рупе на црној чарапи
дражи поглед да приђе ближе и боде усирене очи.
Дај да ти ексхумирам бол и јед
овим рукама без опруга,
да не исплакујеш земљу из небеса.
Дај да ти разгазим усуд
овим треном од сто стољећа
када твој траг читају само ја и туга.
Море потону у непроходан ум.
Цвокоћу ријечи у малом хладу душе
док грме ти груди као лавеж облака.
Дај да ти стргнем рупу преко тебе цијеле
да је не дереш по литицама жеља
сапетих оковима богова.
Изабери осаму удвоје или опсцену
као посљедњу насладу н одвикавању од тијела,
ако је све то имало потребно,
јер чему путоказ за обавезан правац.
Дај да ти се завучем у удубљења таме
уз скуте изопчене празнине, доведем крдо свемира
и умремо од превелике дозе раја.
|